Svi smo za godinu dana postali tempirane bombe

Počnimo solipsistički, ciljajući ka univerzalnom. Prethodnog jutra sam doživeo i preživeo određene privatne stresove, pa zatim otišao kod zubara gde mi je četrdeset i pet minuta strugan solidno dubok kvar – za puno razumevanje potonjih događaja valja naglasiti da sam poklonik izbegavanja anestezije, ako baš ne mora. „Malo bola nikada nikome nije škodilo“, šalim se već po običaju sa zubarom, citirajući obožavatelja hladnog oružja iz filma „Dve čađave dvocevke“, a on mi u pauzi bušenja kaže „Je l’ znaš kako se zove ružan leptir? Tir“. „Šmešno“, podržim, i nakon nadograđivanja karaktera uz pomoć patnje sat vremena vožnje kolima dovodi me skoro do kuće. Na početku zakrčene raskrsnice par sekundi razmišljam ima li smisla da dam gas, budući da bi se moglo dogoditi da će je tako moja malenkost zapušiti do kraja. Mamlaz(kinja) iza mene mi trubi. Oprezno i zaobilazno prođem raskrsnicu, a idiot(kinja) pedesetak metara dalje pravi saobraćajni prekršaj prelaskom preko pune linije, usput me neuviđavno isekavši kao da za to ima nekom višom ili nižom silom dato pravo. Sad, znamo kako se ovde vozi, i u 99 drugih takvih slučajeva bih slegao ramenima i nastavio da slušam rumunske pop pesme na radio stanici „Rešica“.

Međutim, pročišćen kroz bol, a pogotovo nabijen jutarnjim stresom koji stiže na naplatu, naležem na sirenu dobrih deset sekundi. Moj automobilski neprijatelj, ili neprijateljica, skreće u jednosmernu ulicu u kojoj obično započinjem traženje parkinga. Nivo testosterona raste, serotonina pada, oksitocin ne zna da l’ da štiti il’ da brani… Obradujem se, pomišljam da bi mogao da izađe u želji da se razračuna (naravno, zamišljam mlađeg ili barem sredovečnog muškarca). „Ovo mi treba!“, komanduju hormoni žedni starog dobrog ultranasilja, „na ovom nevaspitanom smradu ću isprazniti svoju frustraciju!“. Srećom, iz straha ili imanja pametnijeg posla, osoba vozi dalje, moj poslednji zadati hitac pesnice u glavu ostaje onaj sa raspusta između osnovne škole i gimnazije, nalazim slobodno parking mesto i stanje je ponovo redovno.

Nije prvi put da mi se tako nešto dešava i, donekle svestan sebe, već sam upoznat sa mehanizmom. Pre nekoliko godina mi se pojavila nevelika izraslina na ramenu koju mi je savetovano da uklonim za svaki slučaj. Biopsija je, međutim, ukazala da je graškasti skot počeo izvesnu transformaciju te sam, ispunjen zlokobnim projekcijama budućnosti nastalim zahvaljujući netaktičnom izboru reči iz izveštaja – „sumnja se na… ili manje verovatno na…“ – sledećih nedelju dana čekao rezultat dodatnih analiza. Pre polaska ka ordinaciji i dobijanja, ispostaviće se, povoljne informacije, u menjačnici završavam transakciju a čovek iza mene tresne svoju novčanicu na pult pre nego što sam stigao da se pomerim. Da ne ulazim u detalje, nije bilo dobro, i koji dan kasnije sam svratio da se radniku u menjačnici izvinim zbog incidenta u objektu, pravdajući se kompleksnim trenutkom u kojem se odvio. „Ma, potpuno si bio u pravu“, kaže mi, jer suštinski zaista jesam, a valjda i neće da mi doliva so na ranu. Ipak, gde bi nas odvelo kada bismo se drali na svakog vaspitno zapuštenog kretena, i to uz destruktivnu želju da isti prihvati naš izazov i započne MMA sesiju u svakodnevnom prostoru?

Pitate se verovatno čemu ovaj memoarski prolog u tekstu sa političkom namerom, i da li ću možda poentirati zaključkom da smo posle cele decenije mrcvarenja sa kriminalnom organizacijom maskiranom u političku stranku, a posebno nakon prethodnih godinu dana nepatvorenog pandemonijuma, svi mi okvirno normalni postali hodajuće tempirane bombe? Naravno da jesmo, jer kako ne bismo, i samosvest je jedino što detonatore drži pod kontrolom, ali zapravo mi je namera da gornje primere upotrebim za poistovećujuću analizu neprijateljevog duševnog stanja. Naime, i oni su ljudi, iako nam se često može učiniti da im nedostaju mnogi ključni elementi ljudskosti, i u golemoj su anksioznosti koja sve više raste, proizvodeći histerične reakcije. Od 1. novembra 2024. godine dopustili su sebi da odahnu u svega par navrata, recimo večeri 15. marta kada su mahnito slavili teško je reći i još teže razumeti šta. U svakom slučaju, retki naleti sreće bi se mogli uporediti sa školarcem koji više nema ni teorijsku šansu da nadoknadi zapušteno gradivo, ali se svejedno oduševljava zato što je pismeni zadatak pomeren za sledeću nedelju.

Konstantna uznemirenost mora biti granično nepodnošljiva i mentalno onesposobljavajuća, jer kako se drugačije može objasniti parapolicijsko isleđivanje maturanta koji se drznuo da da izjavu za mrsku boljševičko-ustašku televizijsku stanicu, uz pretnje izbacivanjem iz gimnazije? Ili, kako tumačiti javni nastup nesrećnika odabranog da svoje ime stavi na poduhvat uništavanja i poslednjih klica nezavisnog pravosuđa u kojoj tvrdi da je nezamislivo da ministri budu ikada pred hapšenjem, a kada se radi o predsedniku sama pomisao na to dokazuje da je u toku zavera nepojmljivih razmera. Svakodnevno kršenje Ustava na stranu, kada bi naš Žvalolini prilikom izvođenja loše promišljenog TikTok čelendža ubio kamermana oklagijom, da li bi trebalo pretpostaviti da će se državni organi pretvarati da se ništa nije dogodilo?

Na koncu, uznemirenost se i širi sa samog vrha, bivajući dogrevana približavajućim izborima. Oprobane taktike bi mogle da budu neefikasne protiv kolektivnog uzbuđenja pre i još kolektivnijeg otpora posle izbora. Slike su to koje duboko potresaju glavu organizacije, a već mesecima razmatrane vrste izbora koji će se raspisati ne podižu oboreni moral. Ako napusti predsedničku poziciju i u izbore uđe kao kandidat za premijera, ne stavlja li sebe pred nešto vrlo nalik scenariju koji je zadesio Tadića? A nije toliko zahtevno zamisliti ni Miloševićev. Hoće li u datom slučaju studentsko-građanski pokret iznedriti predsedničkog kandidata čiji će „catch-all“ kvalitet nadomestiti stranputice višekolonskog izlaska na parlamentarne izbore? Hoće li se donekle autonomni opozicioni delatnici sa lokala – tj. iz Beograda, Novog Sada, Niša – povezati i obavestiti lidere stranaka da evropske birokrate više neće moći da računaju na bezuslovno praćenje smernica?

Da li bi, iz ugla otimača institucija, bilo pametnije ne ulaziti u tu utakmicu za koju se nijedan objektivni vlasnik kladionice ne bi usudio da odredi kvote, ostati predsednik do isteka mandata i izvesti uhodano uriniranje po Ustavu? Zašto još jednom ne bi prilepio svoje ime na naziv liste bezvrednika, a onda se par meseci šetkao po asfaltiranim seoskim putevima i u živom prenosu telefonski rešavao probleme meštana sa septičkim jamama? Ili, ako je i to neizvesno, a jeste, kako bi bilo sa saradnicima sa Kosova dogovoriti minijaturni oružani sukob i onda odložiti sve izbore dok se ne steknu povoljniji uslovi? Eno, Tramp ionako redovno objavljuje da je sprečio rat između nas i naših komšija/sunarodnika. A kad smo već kod njega, pre naših izbora bi se mogao sačekati ishod američkih izbora koji se održavaju na polovini predsedničkog mandata i nadati se da demokrate neće kapitalizovati „I.C.E.“ divljaštvo. A onda, Epstinov davni druže, radi mi šta hoćeš i uzimaj koji god hoćeš procenat, samo me ostavi da vladam. Čovek obuzet takvim nizom misli spreman je na sve.

Prizori sa početka teksta kazuju da se u trenutku eksplozije agresije izazvane nagomilanim stresom ne razmišlja ko je za volanom kola iz kojih vam trube, ili kome pripada nepristojna ruka koja ometa lični prostor. Mogao bi to biti omaleni starac ili dvadesetogodišnji dvometraš, i upravo takvo za sebe i druge opasno slepilo napalo je i srpski kriminalni režim. Isti koncentrat fizičkog i verbalnog nasilja se istovaruje na maloletne ulične protestante i tužioce koji bi, u teoriji, trebalo da budu najmoćnije osobe u državi. A godina odluke je tek u povoju i svakog narednog dana će biti uznemireniji i nekontrolisaniji nego prethodnog. Biće veselo.

Autor je dramaturg

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.