Svrstati – nesvrstane

Ne samo zato što se na najrazličitije načine ovde dovodi u pitanje svaka, pa i spoljna politika predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, najčešće sa stanovišta da je u nekadašnjoj Jugoslaviji gotovo sve radio na štetu Srbije u čemu se naročito isticao svetonazor Socijalističke partije Srbije u 90-im. Uz to, ostaje i činjenica da je dosad bilo mnogo ministarskih sastanaka nesvrstanih na koje Srbija nije ni bila pozivana, uključujući i poslednji u Indoneziji gde je navodno poziv stigao na pritisak ili preporuku samog Beograda.

Obeležavanje 50 godina od osnivanja Pokreta nesvrstanih baš u glavnom gradu tadašnje SFRJ svakako zaslužuje poštovanje i dužnu pažnju. Tadašnja ideja nepripadanja blokovima koji su vodili hladni rat bila je primamljiva za mnoge države sveta. Pogotovo što je imala i drugu političku dimenziju: da nesvrstavanje ne znači neutralnost već izuzetnu aktivnost, čak medijatorsku između Moskve i Vašingtona, što se najčešće videlo u Ujedinjenim nacijama (UN). Značaju pokreta doprinosila je okolnost da nije bio ideološki opredeljen (članice su bile i demokratska Indija i carstvo diktature Haila Selasija u Etiopiji), da je odbacivao ideju „prirodnog savezništva“ na čemu je naročito insistirao tadašnji Sovjetski Savez. Nije takođe bilo ni razvrstavanja po religijama što je poslužilo kao izvanredan primer odsustva diskriminacije po bilo kakvoj „drugosti“ za šta se, u praksi bar, ne nalaze dokazi u sadašnjoj Srbiji. Ipak, sve zajedno bi moglo da se danas završi na onome što se danas tim povodom nalazi u Muzeju koji je u kompleksu i Kuće cveća i raspravi za okruglim stolom o značaju jednog pokreta, da nije – Kosova.

Kosovo, priznavanje i nepriznavanje od afričkih i azijskih zemalja čiji se glas računa u UN je, po zvaničnim izjavama, a posebno ministra spoljnog Srbije (uloge su ovde izgleda pažljivo raspoređene), glavni razlog današnjeg sastanka i valjda prilika da se „malo svrstaju“. U tome svakako nema ničeg spornog, ali ostaje pitanje šta je stvarno spoljna politika Srbije: četiri stuba (Kina, Rusija, EU, SAD) od kojih nijedna nije među nesvrstanima, bilateralna „partnerstva“ širom sveta od kojih su neka zaboravljena istog časa kad su sklopljena. S te strane moglo bi se i zaključiti da je Titova politika nesvrstavanja zapravo trenutno u upotrebi ako ne i zloupotrebi zvanične politike Srbije.

Već i pre početka ministar Jeremić u svojstvu domaćina, nepažljivo u svom samouverenom stilu bez vođenja brige o drugima, izjavljuje – povodom promena u Egiptu – da se politika vodi sa državama, a ne pokretima zaboravljajući da je na prvom sastanku pre 50 godina bilo 40-ak oslobodilačkih pokreta među kojima je bio i PLO (Palestinska oslobodilačka organizacija). Zatim je nedavna poseta BiH sadašnjeg predsednika Palestine (nekako u vreme susreta Dodik – Jeremić) bila propraćena naslovima u ovdašnjim novinama da „nije dobio i srpsku podršku“. Valjda se pretpostavlja da su Palestinci muslimani, a ne i hrišćani, pa i Kopti, i stoga prirodni saveznici samo „Bošnjaka-islamista“. Istovremeno ne manjkaju istraživanja stručnjaka raznih vrsta koji svedoče da je SFRJ kao nesvrstana zemlja zapravo obučavala „teroriste, najviše PLO“, mada je taj pokret bio priznat i u UN i imao diplomatsko predstavništvo u Beogradu, a Jugoslavija nije nikad krila da se u JNA školuju i drugi, među kojima i Palestinci.

Ovakvi sadašnji spoljnopolitički znalci, pretpostavlja se, imaju u vidu dobre diplomatske veze Srbije sa Izraelom, ali nikad, uz dokaze o terorizmu ne pominju da je SFRJ bila jedna od onih zemalja koja iako bez diplomatskih odnosa sa tadašnjim Tel Avivom nikad nije glasala za izbacivanje Izraela iz UN iako je velika većina nesvrstanih bila za to. Ravnoteža koja je odlikovala spoljnu politiku nesvrstane Jugoslavije, poštovanje drugih koji ne misle isto u današnjem Ministarstvu spoljnih poslova Srbije je praktično misaona imenica.

Može li iko danas ovde da zamisli da je Abu Abas (PLO) za kojim je tragala Amerika pošto je 1985. oteo brod Akile Laura u internacionalnim vodama našao, uz pomoć Egipta, utočiste u palestinskoj ambasadi u Beogradu, odakle je, bez osude SFRJ od SAD otišao u neku od severnoafričkih zemalja. To se desilo u isto vreme kad je ovde u Dubrovniku bila Šesta američka flota na remontu ili odmoru, svejedno, što je ostalo kao ilustracija promišljene politike na kojoj je stican ugled jedne zemlje.