Po svemu sudeći, neuspeh u Butmiru neće zaustaviti američko-evropsku kampanju u korist centralizacije Bosne i Hercegovine i, u krajnjem ishodu, eroziju Republike Srpske. Tokom decenije i po stvarno se pokazalo da je ova država spoljna tvorevina, koja bez međunarodnog nadzora i stalne finansijske pomoći ne može da opstane.
Ali, isto kao i 1991-92. godine razlog tome traži se na pogrešnoj adresi, a to su bosanskohercegovački Srbi, u današnjem slučaju – Republika Srpska. Stajna tačka najnovije američko-evropske inicijative je revizija Dejtonskog sporazuma na račun Republike Srpske.
U razlozima koje navode inicijatori ove revizije očigledne su neke nelogičnosti. Skupni naziv tih razloga jeste nefunkcionalnost države. To je manje-više svima jasno, ali se uporno krije najslabija karika ovog državnog sklopa, a to je Federacija Bosna i Hercegovina. Ova tvorevina, nastala u jeku rata tzv. Vašingtonskim sporazumom (mart 1994), ušla je u dejtonsku ustavnu konstrukciju kao bošnjačko-hrvatska federacija sastavljena od deset kantona. Neposredno posle potpisivanja mirovnih sporazuma (Dejton-Pariz, 1995) videlo se da Hrvati i Bošnjaci nisu u stanju da uspostave normalan život u okviru ovog entiteta. Svoje nerazrešive etničke sporove pokušavali su da prenesu na centralni nivo vlasti neprekidno zahtevajući njegovu ustavnu reviziju. Drugim rečima, stalno su nastojali da svoje interese namire na račun statusa Republike Srpske kako u njenom unutrašnjem uređenju tako i promenom dvoentitetske strukture centralne vlasti.
Tokom četrnaest godina postojanja dejtonske BiH američki i evropski nadzornik nikada nije ni pokušao da nešto izmeni u strukturi i funkcionisanju Federacije. Svoje posredničke akcije preko Specijalnog međunarodnog predstavnika stalno je upućivao na druge dve adrese: na Republiku Srpsku i na centralni nivo vlasti.
Druga nelogičnost u potezanju argumenta o nefunkcionalnosti sadržana je u regionalnoj politici Sjedinjenih Država i Evropske unije na Balkanu. Sada se ističe kako BiH nema nikakvih izgleda u pridruživanju Evropskoj uniji zbog svoje nefunkcionalnosti. Svega nekoliko godina ranije ovakav navodni razlog bio je ključan u njihovoj podršci izdvajanju Crne Gore iz SR Jugoslavije, tj. državne zajednice Srbije i Crne Gore, a ne njenoj centralizaciji. U poređenju sa BiH ova država bila je neuporedivo funkcionalnija u svakom pogledu. Ako ovome dodamo i podršku SAD i EU otcepljenju Kosova, onda je jasno da se iza priče o funkcionalnosti kriju sasvim drugi razlozi.
Imajući ovo u vidu, jasno je da Srbija mora da pruži punu podršku očuvanju Republike Srpske. To je moguće samo rezolutnim odbijanjem svakog pokušaja promene ustavnog sistema BiH uspostavljenog Dejtonskim sporazumom. Bojim se da su ovde već počinjene velike greške i u rukovodstvu Republike Srpske i u rukovodstvu Srbije. Zajednički imenilac ovih grešaka je nešto što bismo mogli nazvati evroatlantskom mantrom. U oba rukovodstva to je bio mamac za početno popuštanje. Milorad Dodik je prihvatio upućivanje zahteva BiH za članstvo u NATO nadajući se da će time bar odložiti pritisak SAD i EU za promenu ustava. Nije prošlo ni nedelju dana a novi zahtev, inicijativa oko ustava, već je usledio. Malo je verovatno da je Dodik bio toliko lakomislen prilikom pristajanja na članstvo BiH u NATO. Bez podrške, pa i ubeđivanja iz Srbije, on to ne bi uradio.
Sadašnji stav Srbije prema zbivanjima u BiH je jako ambivalentan. Predsednik Boris Tadić, koji očigledno vodi ove poslove, već godinu dana šalje u zemlju, region i svet jednu pogrešnu poruku. Ona otprilike glasi: mi (Srbija) ćemo prihvatiti svaki sporazum do koga dogovorno dođu predstavnici tri naroda u BiH.
Najpre, nije jasno do kakvog sporazuma oni treba da dođu pored još uvek živog Dejtonskog sporazuma i Ustava BiH kao njegovog sastavnog dela. Potom, ustavni izraz sporazuma tri naroda u BiH je njegova dvoentitetska struktura, te je prema tome svaka eventualna promena tog ustava stvar dogovora dva entiteta a ne tri naroda. Hrvati i Bošnjaci su se još 1994. godine u Vašingtonu dogovorili, a to je u Dejtonu potvrđeno i sa predstavnicima Srba, o tome da svoje interese ostvaruju u Federaciji, a u BiH samo u relaciji sa Republikom Srpskom. Tadićeva poruka kao da stvar vraća na sam početak, a to je 1992. godina kada ovakvih sporazuma na kojima se temelji današnja BiH nije ni bilo.
Iz ovoga proizilazi zaključak da evroatlantska mantra, unutar koje evropske integracije igraju ulogu mamca za nešto drugo, uveliko ograničava manevarski prostor i Srbije i Republike Srpske u ovim opasnim regionalnim igrama. Osnovni problem, međutim, leži u tome što je reč o izabranoj poziciji Srbije, a kako stvari idu i Republike Srpske. Sledeći takvu strategiju, možda će jednog dana svi Srbi ući u Evropsku uniju, ali podeljeni u najmanje pet do šest država.
Autor je potpredsednik DSS
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
