Taksista je rekao: „Vučić je skoro bio ovde“

To bi otprilike, danas, bila jedina stvar koja spaja Srbiju i Švajcarsku. Četvorotočkaš je osvajao očaravajuće brdašce Ciriha, sve dok hotel Dolder eksterijerom nije zatvorio krivinu ka centru grada. „Ovde ti je najskuplja noć na svetu“, paušalan je novopečeni Cirišanin.

Ne bi iznenadilo ako je stvarno tako. Pored komfora, pogled sa terase pruža utisak gostu da gospodari ovim švajcarskim gradom. „Vučić je skoro bio ovde. Znaš koja ti je ovo priča“, objašnjava improvizovani turistički vodič u trenutku kada je „duh ekstaze“ Rolsa nalazio svoje mesto ispred ulaza velelepnog zdanja građenog u klasičnom švajcarskom stilu.

Predsednik Srbije latentno uživa u luksuzu. To je deo njegovog imidža. Neutemeljene su tvrdnje da je on taktičar, a ne strateg. Doduše, strateg izgradnje samovlasti. Još pre dolaska na pozicije moći, počeo je da se probija kroz gusto tkanje ličnih odnosa stvarajući veze sa svetskom političkom i poslovnom elitom.

Do sada se odomaćio u Davosu, a decembra, u trenutku najveće društvene i političke krize za njegovog vakta, otputovao je na Ciriške razgovore. Tih nekoliko dana imao je osećaj koji Dolder daruje, uveravajući svoje svetske prijatelje da je sve u redu.

Pravac političkog neimarstva predsednika Vučića je jasan, a arhitekte bi bolje opisale stil švajcarske gradnje. Laički, prepoznaje se po oštrim i zaobljenim lukovima ili vretenastim kupolama. Zapravo, to nije važno jer cela Švajcarska svojim pejzažom i arhitektonskim izrazom posmatrača zaustavlja u kovitlacu pomešanih impresija.

Posle Doldera, Ulica banjske kuće, slobodan prevod kovanice Kurhausstrasse, otkriva desetine vila koje Švajcarci vekovima čuvaju od habanja istorije. Ako je Tomas Man pod „čarobnim bregom“ uopšte mislio na mesto ograđeno od muka svakodnevice, onda je i Švajcarska čarobna u svojoj odsečenosti. Ili samo odaje takav utisak.

Srbiji se to ne može pripisati, s obzirom da svaki geopolitički povetarac preti da ovde postane uragan. Možda su prečesti politički potresi uticali da se nasleđe ne baštini onako kako su to činili alpski bankari. Kada bi Švajcarca put zatekao kraj Hajd parka, on bi mogao izbiti na Muzej Tome Rosandića koji nije pošteđen vremena. Paralelni su to svetovi.

Pogled preko reke Limat ponosno pokazuje restauraciju neke sat-kule, samo bisera u ogrlici ciriškog centra. U Srbiji spomenici padaju zarad nejasne budućnosti. Nova klasa će odrediti sudbinu divnih ornamenata i reljefa kuća starog Beograda.

Srbi i Švajcarci su planinski narodi, s tim da jedni do koske brane svoju prirodu, a drugi se nehajno ophode prema njoj. Jedni su sišli u kotline Alpa kako bi te vrhove, i uspone, sačuvali netaknutim.

Ovenčali su se ulogom stražara prolaza na kojem su Kartaginjani pali. Vekovima kasnije, Vatikan je u svoje zidine pozvao Švajcarsku gardu, tada najcenjeniju u Evropi. Istorija se tu nekako zaokružila. Hanibal se slomio o obronke Alpa marširajući ka Rimu, a i danas se ti alpski gardisti nalaze pored Bazilike Svetog Petra.

Hajdučku i uskočku tradiciju Srbija nije iskoristila, a bili su gerilci sposobni da zadaju muke moćnim Osmanlijama. Srbi kao da su pobegli od svoje obaveze da čuvaju i Šaru, i Suvu i Staru planinu. Dve velike seobe bile su prisila, ali ne opravdavaju potonje. Napustivši konačno svoje zelene livade i zlatne oranice u komunističkoj industrijalizaciji, zaboravili su ili počeli da se stide odakle su došli. Zato Švajcarci još uvek jodluju, a u Guči se narodna kultura obratila u kič.

Jovan Dučić je putujući kroz „gradove i himere“ objasnio: „Zakoni na hartiji, to su oni koji ratuju protiv zakona u krvi i instinktu. Da su, uostalom, imali genija, takvi bi geniji ovu zemlju razorili; a ovako su ovi mali ljudi uspeli da naprave velike stvari: izgradili su široke puteve, zasadili sjajne vrtove, digli visoke palate“. Svoje virtuoze poput Federera Švajcarci čuvaju kao nacionalno blago. Srpska je ljubav prema Đokoviću kapriciozna.

Pisani su zakoni utegli brdski narod u dizgine. Zemlja ne kaska za trkom istorije kroz meridijane i paralele. Srpsko prokletstvo jeste beg od čitanja, a narod je uvek bio senka svog vođe. Kada su glavešine bile velike, tada je i sena srpska tminom plašila druge. Prosvetiteljstvo se nije primilo, uz svu muku Dositeja Obradovića.

„Švajcarska je i bez svojih knjiga i bez svoje muzike ipak ostvarila ideal najvećeg unutrašnjeg spokojstva, i taj njen mir, to je njena slava“, veli Dučić. Bivši srpski ambasador u Bernu, Milan St. Protić, to razume na svoj način: „Švajcarska skoro da nema znamenitih ličnosti ako se izuzmu Ursula Anders i Rodžer Federer. Velika većina među najpoznatijim Švajcarcima vezuje se za druge narode i njihove kulture, od Rusoa do Korbizjea. Obično se i ne zna da potiču iz Švajcarske“.

Suvišno je pominjati Srbe koji su zadužili čovečanstvo. Potpuno nestvarno izgleda Paviljon Le Korbizjea odakle pogled pleni februarsko maglovito plavetnilo Ciriškog jezera, u poređenju sa Muzejem Nikole Tesle.

Koračajući presekom modernog i antičkog doba, Kami je zabeležio da su Grci ustali na oružje zbog lepote, a savremeni ljudi su je izgnali. Švajcarci su ukrstili mačeve i pera u gradnji države, Srbi još uvek ne mogu ni da se saglase kojim bi putem trebalo krenuti. Tupa sila udara na nejaku pamet. Možda se onaj magarac ne bi zvao po Buridanu.

Pre nekoliko godina Švajcarci su jasno odbili ukidanje pretplate za javni servis. Kakva oprečnost dualiteta. U Srbiji bi se pretplata ukinula i pre završenog referenduma. Iako javni servis u Srbiji nije pristojno porediti sa švajcarskim, stvar je u tome što Švajcarci znaju da ga treba imati i menjati, a Srbi bi ga ugasili i nemali. Šta li su Srbi sa pravom glasa u Švajcarskoj tada zaokružili?

U Švajcarskoj znaju šta je zakon, a u Srbiji je mnogo poštovanija ona rupa u njemu. Krvava tragedija uzrokovana padom nadstrešnice u Novom Sadu može biti šansa da se stvari napokon postave na svoje mesto. Da se nauči šta je zakon, da se pokaže da je on za sve isti. U suprotnom će Srbija i dalje biti orvelovski eksperiment.

Još je tu paralelnih drugojačijosti. Jedna od ključnih je ta što su prvu priliku Cirišani iskoristili da zagospodare svojom sudbinom. Srbija ih je imala mnogo, i nije upotrebila nijednu.

Nije stvar u narodu, niti u karakteru, već u htenju. Državotvornost je trajan proces koji se nasleđuje s kolena na koleno. Nebitno je pitanje koliko studenata je otišlo ili će otići, već koliko će profesora želeti da im budućnost bude kuglica u ruletu. Univerzitetska kriza tako jeste i kriza države. Bez adekvatne obuke budućih zidara, srpska kuća će biti pravljena starim veštinama. Novi vetrovi su, međutim, pogubni za domove od slame i blata.

Dan u Švajcarskoj ume da prođe kroz celu Vivaldijevu kompoziciju. Planovi sa državom vekovima se čuvaju sa pažnjom koja se posvećuje znamenjima iz prošlosti.

U Srbiji, godišnja doba još uvek imaju svoje okvire, ali se državotvornost gura u jaz između dva izborna ciklusa. Osim doznaka i turističkog uživanja, Srbi bi mogli još nešto da prime od Švajcaraca, naročito sada kada se budućnost pred ukrcavanjem na Argo. Slučajnost put ka zlatnom runu može napraviti ponovo brodolomnim.

Autor je doktorand Fakulteta političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.