Talačka kriza koja predugo traje

Kada gledate holivudski film u kome je u centru zbivanja talačka kriza, osnovna preporuka filmskih likova koji glume eksperte za rešavanje takvih situacija jeste da im je protok vremena najveći neprijatelj.

Zašto je to tako? Jednostavno, što duže talačka kriza traje, to i taoci više pate, otmičari postaju nervozniji, ali i pripremljeniji za konačan ishod – bilo pozitivan, ili pak negativan po njih. Istina je da ti isti otmičari postaju nesmotreniji kako vreme odmiče, ali i sve brutalniji. Taoci, opet, postaju sve očajniji, ali pojedini od njih i sve prkosniji, te spremniji da sopstvenim žrtvovanjem što pre oslobode ostale taoce.

Otmičari vremenom sve više pritiskaju, uvećavajući svoje zahteve ka trećoj strani kako bi taoci bili pušteni. Ponekad se desi da jedan broj talaca tokom krize bude pušten „u znak dobre volje“, ali to uglavnom znači da je potrebno napraviti neki ozbiljniji ustupak otmičarima – bilo u materijalnom smislu, bilo u vidu puštanja saradnika iz zatvora ili nečem trećem.

E sad, holivudski film se uglavnom završi hepiendom tako što otmičari bivaju likvidirani ili uhapšeni, dok većina talaca dočeka taj toliko željeni kraj krize.

Nije teško iz ovog nešto dužeg uvoda zaključiti kako se u današnjoj Srbiji u velikoj meri živi unutar sličnog scenarija, s tim što mi tu „treću stanu“ zapravo nemamo (ili je toliko nevidljiva da je ne prepoznajemo) tako da otmičari baš i nemaju s kim da pregovaraju, a samim tim nam i taj hepiend visi u vazduhu, postajući sve više sam vazduh koga bespomoćno pokušavamo da dokučimo.

Kako smo postepeno postajali taoci otmičara naše države, o tome sam već pisao na stranicama „Danasa“ tokom prethodnih meseci („Šesti oktobar se jedino računa kao pobeda“ i „Geneza jednog ćacija“), ali nisam toliko zalazio među odnose koji su se razvili između otmičara i talaca tokom ovih dvanaest meseci svojevrsne talačke krize. Naime, taoci nisu homogena celina.

Ima među njima onih kojima nikad nije bilo strano da pregovaraju s otmičarima zarad svoje lične koristi. Ima i onih koji su skloni „dilu“ u kojem dobijaju sve što traže, ali pod uslovom da odobrovolje taoce, kontrolišu, te ih drže mirnim dok kriza za njih ne postane u potpunosti „normalno stanje“, tj. stanje „pre krize“, u našem slučaju.

Većina talačke populacije su oni koji ne žele nikakav kontakt sa otmičarima, ne slušaju ih, niti im se pokoravaju, pa ih pomenuti redovno odvode u drugu prostoriju, podrum ili garažu, gde ih batinaju i muče do iznemoglosti, uz jezive krike od udaraca i bola koji dopiru do ostalih talaca, ulivajući im strah u kosti. Nije lako objasniti zašto se otmičari bestijalno iživljavaju nad taocima.

Ili možda i jeste. Reč je o suludoj i iracionalnoj želji da ih beskonačno dugo drže u lancima, trguju njihovim životima, eksploatišu ih i tako sačuvaju svoje ogromne privilegije. Ipak, najperverznije od svega je to što su otmičari raspoređeni po manje-više svim državnim institucijama koje plaćaju ti isti taoci da bi ih te iste institucije štitile upravo od tih istih otmičara. Niste razumeli? Nisam ni ja.

U toku trajanja ove talačke krize, nepostojeća treća strana se povremeno ukazuje, više kao Gospa iz Međugorja, pokušavajući majčinski da odobrovolji otmičare da ipak ne budu tako brutalni prema taocima. Nije problem povremeno ih iz preventivnih razloga isprebijati i to kad su baš „nepristojni“ i „nasilni“ prema huliganima i otmičarskim paramilitarnim formacijama.

Da bi sama talačka kriza postala normalno stanje, potrebno je sistemski potpuno ugušiti svaki glas koji dopire iz redova „talaca koji ne žele da uče“, a najbolji hepiend za otmičare bi bio da ih konačno preobrate u „taoce koji žele da uče“. I dok mi, inače daleko brojniji od otmičara, nestrpljivo čekamo kraj ovog horor filma, otmičari upošljavaju svoje statiste da nas, za određene novčane iznose (koje, opet, otmičari prikupljaju od nas), nekako brojčano nadvladaju, pripitome i pokažu da talačka kriza nije toliko strašna kako nam se možda čini.

U tu svrhu, otmičari naše države organizuju pomenute statiste u krda poznata kao „centri za društvenu stabilnost“, „građani protiv blokada“, „studenti koji žele da uče“, na čijim imenima i upotrebnom vrednošću bi im i veliki Džordž Orvel pozavideo, sve sa svojim Ministarstvom mira, Ministarstvom ljubavi i Ministarstvom istine iz najčuvenijeg distopijskog romana, „1984.“

Poznato je da su se ministarstva iz Orvelove države Okeanije bavila upravo suprotnim od onog što im stoji u nazivima, što je očigledno slučaj i sa pomenutim skupinama organizovanim od strane naših vladajućih struktura. Pomenuti statisti, obilato finansirani iz budžeta otete nam države, trebalo bi da nam pomognu da shvatimo da je talačka kriza zapravo normalno stanje u kome ćemo živeti do kraja svojih malih života, a možda i nešto duže. Jedno je sigurno: ova talačka kriza nesumnjivo predugo traje, ali samo za nas – taoce.

Za otmičare je bogomdana jer njima odgovara da samoproklamovana „stabilnost“ i „normalnost“ traju bez prestanka jer jedino tako nikad neće završiti u svom prirodnom, zatvorskom okruženju. U njihovoj stvarnosti – u kojoj svi mi trenutno obitavamo – taoci su u zatvoru, a otmičari na slobodi.

Ipak, svaki film, koliko god brutalan i tragičan bio, ima svoj početak, ali i kraj. Tako i ovaj njihov; a da li će se završiti priželjkivanim hepiendom, to će prvenstveno zavisiti od nas i naše spremnosti da napustimo tu neprirodnu, ali nekako opijajuće mazohističku talačku poziciju.

Najveći deo mlađe talačke populacije je na to spreman. Čekaju nas starije da zajedno sviramo kraj, vratimo našu državu, te pošaljemo otmičare na zaslužene dugogodišnje kazne. Talačka kriza ionako predugo traje.

Autor je redovni profesor
Katedre za engleski jezik
Fakulteta za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“, Novi Sad

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.