Foto: FoNet/Aleksandar Levajković

Izgradnja magistralnog kraka gasovoda će biti ogroman izazov jer ceo projekat treba uraditi relativno brzo i mimo volje moćnog političkog lobija koji aktivno radi na tome da gde god je to moguće spreči prisustvo ruskih energetskih kompanija. Iz tog razloga čitav projekat mora biti urađen maksimalno profesionalno kako bi se minimizovale mogućnosti za opstrukciju.

Ruske kompanije će u čitavom poslu izvođenja radova na gasovodu biti formalno glavni nosioci posla. Od ugrubo milijardu evra koliko je planirano za cevovod i kompresorsku stanicu, neke četiri stotine miliona evra će otići na poslove izgradnje gasovoda, dve stotine miliona će koštati prateća logistika i ostatak je cena opreme. Ono što se može očekivati je da najveći deo posla na izgradnji i logistici ruski partner ponudi podizvođačima jer je slabo verovatno da će oni dovlačiti ljudstvo i tehniku sa mnogo većih i važnijih gradilišta koje imaju širom Rusije i u državama bivšeg SSSR. Posao od nekih šest stotina miliona evra je lepa prilika, međutim tu dolazimo do jednog od najvećih problema čitavog posla, a to je nedostatak domaćih kompanija sposobnih da se uhvate ukoštac sa ovakvim projektom. Slovom i brojem Srbija nema niti jednu firmu koja ima potrebne mašine za postavljanje cevovoda ovakvog promera, a imajući u vidu veličinu posla i potencijal tržišta teško se može očekivati da će se neka kompanija odlučiti za nabavku izuzetno skupih specijalizovanih radnih oruđa. Takođe, u Srbiji nema potrebnog stručnog kadra sa iskustvom u izgradnji gasovoda, što je i logično s obzirom da se takav projekat kod nas nikada i nije radio. S druge strane, izvođačke kompanije iz Evrope se neće utrkivati za preuzimanje ovog posla jer će se plašiti eventualnih sankcija, a „kolač“ nije toliko veliki da bi njihov menadžment zanemario rizik dospevanja na neku „crnu listu“. Ono što ostaje kao mogućnost je da se potraže eventualno zainteresovane kompanije iz Azije kojima bi se ovim projektom mogla otvoriti perspektiva ulaska na evropsko tržište, a što je za mnoge takve firme vrlo privlačna stvar te su stoga spremne da na neki način „kreditiraju“ posao kako bi stekli evropske reference.

Poučen iskustvima iz nekih drugih projekata ne sumnjam da će „kolač“ od šest stotina miliona evra biti veliki mamac za brojne hohštaplere i tašna-mašna firme koje će preko političkih veza gledati da uzmu deo posla računajući na sistem „lako ćemo“, a to je upravo najveća zamka i opasnost. Koliki je to potencijalni problem možda najbolje govori primer izgradnje Koridora 10 na kojem su nebrojeno puta probijeni rokovi, a reč je o tehnički drastično manje zahtevnom poslu i projektu koji nije politički sabotiran niti je pod takvom lupom pod kakvom će biti „Turski tok“.

Nije tajna da sam neko ko godinama aktivno radi na tome da Srbija dobije magistralni gasovod i baš zbog toga imam potrebu da javno ukažem na tu po mom mišljenju opasnu mogućnost da se čitav taj poduhvat olako shvati ili još gore, da se vidi kao prilika da se lako i brzo uzmu veliki novci na provizijama. Nije tajna da se u čitavom našem regionu uvrežila logika po kojoj politički podobni dobijaju poslove, a onda druga ili neretko treća ruka te poslove konkretno radi. Međutim, kod strateških projekata ovog tipa ta logika se mora saseći u korenu i prve karike koje će ići posle Gasproma i Srbijagasa (partnera u projektu) moraju biti veoma čvrste, što znači da ne mogu biti tašna-mašna, već moraju biti kompanije svetskog renomea sposobne da iznesu i posao i izdrže politički pritisak kojem će biti izložene.

Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Povezani tekstovi