Foto: Lična arhivaNije moglo da se ne primeti da se nekako baš u danu i od dana kada nam je u poseti bio niko drugi no Predsednik vse Rosii, Vladimir Vladimirovič Putin, u našem gradu, zapravo po trotoarima, pre svega Vračara jer na njemu živim, odvijaju radovi punim tempom, svakog dana, pa i praznikom (doduše nisam uvek o praznicima u gradu, da ne grešim dušu).
Ali nedeljom iz sve snage.
Radnici opremljeni alatom, u kombinezonima, poneki i sa šlemovima, mehanizacija nova, alati savremeni…
Prošao sam nekog sveta, od Bagdada pa do Kijeva, i moram priznati da takav tempo, organizaciju i kulturu rada video nisam.
A tempo kao na ovim filmovima o kineskoj efikasnoj gradnji… Kineskoj?
I tu mi upali lampica! Kako se to nisam ranije setio?
Sedim u jednom kafiću, na Vračaru, pijem svoju kafu i kao svaki penzioner rešavam ukrštene reči (kažu dobro je za memoriju).
Dva radnika koja su do pre neki minut razvlačili kablove po Mileševskoj, vidim idu, traže mesto, sve puno (ne)radnog naroda i nas penzionera, a slobodnog stola ni za lek.
Mahnem i pokažem na slobodne stolice.
Priđe kelner, naruče i oni po kafu.
– Nećete pivo, vrućina udarila, pitam…
– Ne, ne pijemo dok radimo, a udarila, jeste…
– Je l’ ovo razvlačite optiku?
– Jeste, optiku.
– Pa zar nije Vračar premrežen optikom? – opet ja.
– Jeste, ali razvlačimo nove kablove za novu mrežu…
– Je l’ Pireli? Erikson? Micubiši?
– Ne, ovo je Huavej. Najsavremenija optika. A vi se razumete u optiku?
– Ne, nažalost. Radio sam pre više od 37 godina na najvećem projektu telefonizacije jedne zemlje koju je radila tadašnja jugoslovenska firma…
– Da nije u Iraku? – pita me stariji od njih.
– Jeste u Iraku.
– Da niste poznavali Kostreša, Miloševića – pomenu još neka imena.
– Sećam se ove prve dvojice, a družio sam se Pavlom Valušekom iz te novosadske ekipe, mislim da je bio hokejaš.
– Jeste, Pavle je bio sportista. Poznat momak u Novome Sadu – pa otegne ono: uuuu
– Pa vi ste iz Novog Sada ili…
– Sve ove radove izvodi novosadska firma. Premrežavamo Vojvodinu, ali evo od pre neki mesec, sve su nas prebacili na Beograd, kao da im se nešto žuri…
Pričali smo još dosta, interesovalo ih je kako je bilo u Iraku, pričali da su radili u jednoj skandinavskoj zemlji i najverovatnije kad ovo završe idu opet ali za stalno.
Nisu dali da im platim kafu, kasnije sam saznao od kelnera da su platili i moju.
Zašto sve ovo pišem?
Kad sam pitao otkuda sad tolika oprema, vidim sve novo od kamiončića, rovokopača malih koji sa uspehom režu u tesnim vračarskim ulicama, rekoše da je to kineski kredit i da su odnekud čuli da će Huavej da kad se „sve“ završi najverovatnije kupiti Telekom, za pare koje je već uložio.
Onda pre nedelju dana, prvo Politika a sutradan bogami i Danas (da se ne žale da im vlast ne da reklamodatelje) osvanu u koricama sa neverovatnom reklamom za novog kablovskog operatera.
Sve što postoji od tv programa od državne pa do svih privatnih televizijama što sa nacionalnom što bez nacionalne frekvencije, izuzev N1 i tog njihovog novog kanala…
Kao za nesreću, il’ se tako namesti, sretnem svog kolegu, ali specijalca (u telefonizaciji) koji je svojevremeno svoju malu kablovsku firmu (zapravo zakup mesta u kablovskoj kanalizaciji) na jednoj od centralnih beogradskih opština na kojoj je živeo jedan od tadašnjih velikih funkcionera, kako sam reče „prodao nekoj američkoj firmi za ogromnu lovu“.
I ja ga pitam, pa dobro, šta se to radi sa razvlačenjem ovih silnih kineskih kablova što u Telekomovoj kablovskoj kanalizaciji (tako se zove sistem cevi kroz koje se provlače veliki, razvodni kablovi) što u novoprokopanim kanalima „do svake kuće i svakog korisnika“, kako mi reče.
– Pa zar nisu svi građani već iskablirani?
– Pa jesu, ali potrebna je dobra, zdrava konkurencija.
– Pa zar nije Telekom kupovinom Kopernikusa i svih tih malih operatera, pokrio sve stanovnike?
– Teoretski jeste, ali prvo, većina njih koristi SBB kao provajdera, a drugo, velika većina građana, pogotovu starije populacije, nije prikačena na kablovsku pogotovo u individualnim i malim, starim jedinicama. Sada će optika doći u svaku kuću, svaki stan, svaki dom, sećaš se kako je Sadam Husein uvodio telefon u svaku kuću, pa i u pustinji?
– Sećam se, kako da ne.
– E pa to ti je, prijatelju, nešto slično. Informaciju u svaki stan, pa upravljaj informacijom.
– Sećaš se kako je Umberto Eko u Praškom groblju pisao o tome kako je Napoleon obezbedio da se doživotno vlada iako nije imao optiku i televizije sa nacionalnom frekvencijom…
– Uostalom, video si po sovjetskim stanovima one radio aparate u kuhinjama pored frižidera koji si morao da imaš upaljen i da slušaš šta se na njemu govori.
– Sećam se, živeo sam u takvim stanovima, a kako su proveravali da li se sluša?
– Ne odaješ utisak toliko naivnog čoveka, pa na poslu slučajno onaj što je zadužen za takve stvari, a možda i tvoj kolega za koga ne znaš, kaže lepo je govorio gensek sinoć, ili jutros (kako god već) a ti se zajebeš pa kažeš, kad? Šta? I već si pod sumnjom…
– Aaaaaa… pa nije baš tako…
– Možda nije, samo malo drugačije…
– Pa dobro, kakve to veze ima sa optikom?
– E zini da ti kažem!
I naljuti se čovek. I ode…
Imao sam te noći košmarne snove: I kineska značka sa likom Mao Ce Tunga, i Sadam Husein koji me strelja očima, smrzao sam se, odnekud Napoleon na praškom groblju.
I neke zmije, njih se najviše bojim, ni na slici da ih vidim, crne, debele, ulaze u otvoren telefonski šaht u mojoj ulici nad kojim stoji velika motalica, i kad su zamakle, poče da se odmotava ogromni doboš sa crnim, debelim kablom…
Sve brže i brže, vitla ko propeler na mlaznjaku i dođe do kraja, motalica polete za njim i zaglavi se…
A iz šahta poče da izlazi lelujavi beli dim ko iz Aladinove lampe, i za njim polako ogromni džin…
– Probudi se, šta ti je, zašto ječiš… upitala me je žena razrogačenih očiju. Pa ti si sav u goloj vodi!
Trebalo mi je par trenutaka da shvatim da sam u svom krevetu i da je to bio tek običan košmar.
Problem je u tome što ja skoro da uopšte ne sanjam.
Autor je pisac i investicioni lider menadžer
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
