Tigrasti komarac protiv zdravstvenog sistema Srbije

Ništa se Velji ne bi dogodilo i ja ne bih otkrila veliku rupu u zdravstvenom sistemu Srbije da se inkriminisani komarac najpre nije okomio na pticu za koju će se ispostaviti da je zaražena virusom Zapadnog Nila. Virus će to jedva dočekati i odmah preći u telo komarca. Da ne bude zabune, ovo su poznati putevi prenosa virusa Zapadnog Nila. Ni komarca a kamoli pticu niko od nas nije upoznao.

Naš Velja u svojoj apsolutnoj nevinosti šetao je psa Savskim kejom – bio je lep septembarski dan – kada je zaraženi komarac sleteo na njegovu ruku i zabo mu svoje rilo u kožu, ne bi li posisao malo krvi. Velja je zastao i počešao se, a zatim nastavio svoj put.

Usledio je period inkubacije od nekoliko dana kada se naizgled ništa ne dešava i on ponovo izvodi napolje svog kera, ali tog puta u jednom trenutku u toku šetnje konstatuje da ne zna gde se nalazi, ni koji je dan, ni kako da se vrati kući. Na sreću, i dalje zna da upotrebi svoj mobilni telefon. Kada se bude vratio u svoj stan, zahvaljujući brzoj reakciji članova porodice, ostaje bez svesti.

Prva ekipa hitne pomoći procenjuje da nije reč o šlogu i odlučuje da pacijent nije za hospitalizaciju. Zahtevaju da mu se prati telesna temperatura, pošto su čuli da mu je prethodnog dana bila nešto povišena. Znaju stariji ljudi da se obeznane od temperature, reče doktorka. Velji je inače 76 godina i živi sam, pošto mu je nedavno preminula supruga.

U Urgentni centar odvodi ga druga ekipa negde oko 21h, i dalje obesvešćenog, a u njegovoj pratnji je nas troje i ostajemo tu do tri ujutru. Isključuje se mogućnost moždanog udara, a doktorka na specijalizaciji obavlja intervju s nama, zapisujući naše reči u neki blokčić. Trebalo je reći sve što znamo o Velji, kako se ponašao u poslednje vreme, da li je putovao nekud i tome slično, na kakve tegobe se žalio, da li znamo ima li neko hronično oboljenje, šta je učinila prva a šta druga ekipa Hitne pomoći.

Zatim ga prebacuju na Infektivnu kliniku pod sumnjom da je reč o neuroinfekciji. Eto i nas tamo, po mrklom mraku, ulazimo u hol gde nema nikoga osim dvoje ljudi koji stoje ispred šaltera na ulazu. Čujemo da je ženu ujeo pas. Pojavljuje se ljubazna mlada doktorka. Reče da su u toku analize i da će to potrajati nekih pola sata ili malo duže, žali se na mnogo pacijenata, kaže da ima dosta slučajeva korone. Naš Velja nema koronu, to smo već saznali. Posle nekih sat vemena prilazi nam druga, nešto starija doktorka, takođe ljubazna, sa sveskom u rukama. I ona će nas intervjuisati. Slede ista pitanja kao u Urgentnom, ali sada i pitanja o Veljinoj terapiji za hroničnu bolest. T

u već počinjemo da zamuckujemo, nije se ni Veljina ćerka dobro pokazala, jer ne samo što ne živi sa svojim ocem nego i ne živi u Srbiji, a Velja je uvek uspešno, inženjerski precizno, sam brinuo o svojim lekovima i terapiji. Doktorka sve zapisuje u svesku, a u meni raste bunt. Izvinite, doktorka, pitam, zar nemate elektronsku vezu s njegovim zdravstvenim kartonom u Domu zdravlja, zar niste umreženi?

Šta bi sa onom famoznom digitalizacijom?, nastavljam u sebi. Doktorka podiže pogled sa sveske i uz gorak smešak odobrava moju zgroženost, kazavši da bi to naravno bilo normalno, ali, nažalost, ništa od toga. Moramo ovako, reče. Aha, znači moraju olovka, sveska i nagađanja familije. Kaza nam da je najverovatnije reč o virusnom meningitisu. Ukoliko je u pitanju virus Zapadnog Nila, a što će se sutradan i potvrditi, ne treba da strahujemo za sebe zato što se ne prenosi sa čoveka na čoveka. I još reče kako je neophodno da neko odmah ujutru (zapravo već kroz tri-četiri sata) donese prepis redovne terapije od doktorke iz Doma zdravlja, kao i odgovarajuće lekove.

Sedosmo u auto, svako sa svojim mislima, i vratismo se kući. Usput razmišljam, šta kada u Urgentni centar stigne neko sa ulice u besvesnom stanju, bez ikakve pratnje, samo sa svojom ličnom kartom u džepu. Da li je moguće da dok lekar nastoji da pomogne pacijentu, istovremeno kreće i potraga za članovima porodice koji su, kako videh, vrlo važan izvor informacija, doduše i vrlo nepouzdan, umesto da lekar jednim klikom na tastaturi, posredstvom jedinstvenog matičnog broja građana, saznaje sve podatke iz zdravstvenog kartona, u tom času vrlo dragocene i nekada možda i od životne važnosti za bolesnika. Zar u 21. veku, u eri digitalizacije i veštačke inteligencije, nije dovoljan taj famozni JMBG da govori umesto nas onda kada mi to ne možemo?

Šta nas deli do tog klika na tastaturi? Samo novac. Ali novca ima. Izgleda samo volja države da radi u interesu svojih građana.

Šta se desilo sa digitalizacijom u zdravstvu kojom se vlast toliko hvalila? Zamazali su narodu oči e-receptima i e-uputima i na tome se zaustavili. Dosadašnji dometi digitalizacije jesu izgleda doneli neke pogodnosti za hronične bolesnike s terapijom koja se duže veme ne menja, a za ostale ogledaju se u tome što više ne moraš da „tegliš“ izveštaj iz laboratorije do ordinacije svog lekara. Sve se elegantno odvija u bekstejdžu, sistem raducka za tebe, ideš rasterećen, slobodnih ruku, a umrežene su i apoteke – ni tamo ne nosiš nikakav papir.

Ako ti ne daj bože zatreba uput za bolničko lečenje, odlepršaće i on elektronskim putem tačno tamo gde treba. Taj papir je bio većeg formata, još ako bi se doktor raspisao, moglo se dogoditi da cela dva lista nosiš sa sobom na kliniku. E, to više ne moraš. I toliko od digitalizacije. Pljucnuli, okrenuli glave i latili se onoga što je pogodnije za punjenje vlastitih džepova. Biće još preskupih puteva i fudbalskih stadiona, biće Ekspa i letećih automobila, a bolesni neka se snalaze. Snalažljiv smo mi narod. A kako je lekara sve manje, ta veština biće sve potrebnija. Statistika govori da zemlju godišnje napusti šest stotina lekara.

Nije sve išlo glatko u Domu zdravlja. Tamo smo stigli s Veljinom ličnom kartom i zdravstvenom knjižicom, i zahtevom sa Infektivne klinike, ali je službenica na šalteru rekla da njegova doktorka radi po podne i da je moramo sačekati.

I, šta učiniti u toj situaciji? Snađeš se ako možeš. Prisetimo se da u istom Domu zdravlja radi doktorka koju slučajno poznajemo i koja je tog jutra bila u smeni. Veljin mlađi brat kreće u akciju i kuca na vrata njene ordinacije, odmah pošto je odatle izašao jedan pacijent. Službenica na šalteru je zapanjena i skače sa stolice da ga zaustavi. Izgledalo je kao da radimo nešto nečasno, kao da pokušavamo da ukrademo Veljine zdravstvene podatke. Ali, sve se dobro završilo. Doktorka nam je odmah obezbedila sve potrebne informacije.

Dok se naš Velja uspešno oporavlja od uboda tigrastog komarca, pitam se kako će se i da li će se ikada ovaj narod oporaviti od svih fizičkih, mentalnih, emotivnih, materijalnih i drugih povreda koji nam režim svakodnevno nanosi.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.