foto FoNet/Instagram predsednika SrbijeVerski oci – vaše ćutanje odjekuje glasnije od svake reči.
Vučićeva vlast je proteklih nedelja po gradovima širom Srbije radikalizovala svoje represivne metode. Građanska Srbija na to nije ostala imuna. Čak i kada sve to posmatrate sa strane, glumeći neku neutralnost ili neučestvovanje u svim ovim dešavanjima, bez obzira na čijoj ste strani, to u vama mora da izazove neku reakciju.
Svi društveni slojevi reaguju po sistemu pro et contra, državni mediji likuju nad batinanjima i hapšenjima studenata i građana do te mere da je sve što je brutalnije i krvavije – to bolje, jer „teroristima“ (kako navode) treba konačno stati na put.
Sa druge strane, ogromna većina građanske populacije Srbije je zgrožena, i to do te mere da i oni koji su do juče bili lagodni ćutolozi i takozvani neutralci shvataju da se konačno moraju umešati i na svoj način delovati. Shodno tome, postavlja se jedno logično pitanje – šta se dešava sa našim crkvenim velikodostojnicima, kako onima koji proklamuju islam, tako i onima koji su pred Bogom zastupnici hrišćanstva?
Tako, na primer, imamo našeg dičnog patrijarha Porfirija, koji se proteklih meseci nijednom nije oglasio kao čovek koji predvodi Srpsku pravoslavnu crkvu i koji je svojim odsustvom glasa dao do znanja da je tesno povezan sa državnim strukturama, ali i sa Vučićem lično.
Većina lidera SPC ne želi da rizikuje sukob sa vlašću jer od nje dobijaju razne privilegije: povraćaj imovine, finansijsku pomoć, uticaj u obrazovanju i medijima, pa je njihovo ćutanje zapravo način da sačuvaju stabilnost svog položaja. Naravno, tu su izuzeci – pre svega vladika Grigorije, arhiepiskop žički Justin i episkop zapadnoamerički Maksim.
Grobna tišina velike većine ostalih uticajnih pravoslavnih verskih poglavara zapravo je način da sačuvaju stabilnost svog položaja. Kao što znamo, religijske institucije često tvrde da se „ne bave politikom, već duhovnim pitanjima“. To je zgodan alibi da ne reaguju na društvene nemire, iako je jasno da u mnogim istorijskim trenucima religija nije bila neutralna, nego angažovana.
Povlačenjem u „bezbednu zonu mira i dijaloga“, kada dođe do protesta i potencijalnih sukoba, verske vođe radije šalju poruku mira, pomirenja i strpljenja nego da zauzimaju stranu. Takve poruke izgledaju bezopasno, ali često znače pasivnost i izbegavanje odgovornosti. Velika većina građanstva širom Srbije veruje da verske vođe jednostavno ne žele da se mešaju u nečije dvorište jer i sami uživaju u sistemu privilegija, luksuzu i statusu koji im trenutna vlast omogućava. Ukratko rečeno – ćute. Time biraju stranu.
NJihova moć dolazi iz bliskosti sa državom i narodom, ali protesti su uvek nepredvidivi i nose rizik, te zato radije biraju tišinu ili opšte fraze, nego da jasno stanu na stranu naroda protiv vlasti. Sa jedne strane, nama u Srbiji je to postalo mnogo jasnije još pre onog nesrećnog pada nadstrešnice u Novom Sadu, a posle toga sve je još više kulminiralo takvom licemernom i zapanjujućom tišinom, izuzimajući časne pojedince SPC.
Ništa bolja nije situacija ni kada je reč o Islamskoj zajednici u Srbiji, jer je i ona pokazala i iznedrila neku vrstu razjedinjenosti kako među islamskim verskim poglavarima, tako i među njihovim pristalicama. Kada govorimo o islamskim zajednicama u Srbiji, imali smo prilike da shvatimo da je došlo do raskola upravo po pitanju angažmana između dvojice muftija – muftije Dudića i muftije Demirovića. Muftija Dudić je potpuno beskrupulozno, kao Vučićev glasnogovornik za Sandžak i celu Srbiju, nazvao mlade protestante i studente svih univerziteta onima koji „urlijeću“ i do današnjeg dana se zbog takve skandalozne izjave nije izvinio.
Sa druge strane imamo muftiju Demirovića iz Novog Pazara, koji je vrlo jasno i otvoreno stao na stranu studenata i poslao im jasnu i glasnu podršku, smatrajući da pre svega treba sprečiti dalje urušavanje Državnog univerziteta u Novom Pazaru. U svom saopštenju istakao je da je važna sloboda izražavanja mladih, ključni temelj za napredak društva, apelujući na sve društvene aktere da podrže kritičko mišljenje i glas promene.
Takođe je apelovao na ministarstvo da se pod hitno uvede mera prinudne uprave na DUNP-u. Muftija Muhamed Demirović naglasio je, između ostalog, da je suština vere oslobađanje čoveka od robovanja stvarima i strastima, te njegovo usmeravanje na činjenje dobra iz pokornosti Stvoritelju.
Iz perspektive onih neopterećenih religijskim razlikama shvatamo da verski predvodnici, ma koje konfesije, treba da budu vodiči slobode – usmeravajući ljude na razmišljanje, a ne podvodeći ih svetskim moćnicima. Praveći komparativnu paralelu između dvojice velikodostojnika – kako vladike Grigorija, tako i muftije Demirovića – shvatamo da postoji unisonost kada je reč o osnovnim ljudskim pravima, naravno delujući svako iz svoje konfesijske perspektive.
Posmatrano iz perspektive hrišćanskih vrednosti, pozivajući se na sve poznate priče iz jevanđelja, hrišćanstvo možemo posmatrati kao veru koja propoveda milost i jednakost, bez obzira da li ga stavljamo u kontekst političkih, etničkih ili socioloških dešavanja. Dakle, svako drugi je meni jednak, bez obzira na naše socijalne, političke ili etničke razlike.
Sa druge strane, islam propoveda čovekovu pokornost samo u odnosu na Boga, a ne u odnosu na drugog čoveka. Cela građanska Srbija, bez obzira na versku pripadnost, a pre svega studenti svih univerziteta, tačno su detektovali problematiku koja proteklih meseci provejava kroz ove proteste – a to je, između ostalog, i pitanje kako će reagovati oni koji predvode duhovnu stranu građana u odnosu na ove svetovne događaje koji se sve više otimaju kontroli.
Akademska zajednica i stručna javnost, kada je reč o ovom pitanju, jasno su stavile do znanja da ovakve stvari, protkane i verskom problematikom, mogu izazvati problem koji Vučić i njegova kamarila upravo priželjkuju da provuku na „mala vrata“. Stoga smo imali pokušaje međunacionalnih i međuverskih trvenja sa Slovacima u Bačkom Petrovcu, Mađarima u Vrbasu i Bošnjacima u Novom Pazaru. Eskalacija te vrste bila bi vrlo dobar alibi državi da uvede vanredno stanje.
Međutim, mladi i studenti tako nešto nisu i neće dozvoliti, što je postalo jasno kako tokom dešavanja u Beogradu, tako i u Novom Pazaru. Novopazarski studenti sa DUNP-a su potpuno ujedinjeni bez obzira na versku pripadnost, na isti onaj način kao što su to i studenti u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu.
Oni su prepoznali da radikalizacija onih koji su proteklih decenija ove prostore zavili u crno, pa čak direktno i indirektno učestvovali u krvoproliću tokom raspada Jugoslavije, ima za cilj, pre svega, produžetak Vučićeve vlasti koja sada zaista visi o koncu.
Ne zavaravajmo se: tišina je stav. Tišina je pristanak. Tišina je izbor udobnosti nad istinom.
Mladi su svoju dušu sačuvali. A crkveni velikodostojnici? NJihova tišina je već postala njihova presuda.
Autor je novinar iz Šapca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
