Foto FoNet Marko DragoslavićGospodin Nenadležni je veče pred Badnji dan celivao upaljenu sveću, na radost i oduševljenje tviter zajednice
Rekapitulacija Božićnih praznika za mene predstavlja zadovoljstvo, isto koliko i teret. Cela ta situacija oko praznika je pravi naratorski izazov, jer moraš da jedan tako delikatan trenutak, praćen nadrealnim scenama sa televizije i sa društvenih mreža, spojiš u neki smislen tekst, a da ne ispadne da to radiš sa predumišljajem.
Kako da ispričaš ovu priču na način da publika ne pomisli da namerno želiš da stvoriš nekakvu grotesku od najvećeg hrišćanskog praznika? Treća godina kako ovo radim, i još uvek nemam odgovor na to pitanje. Možda je najbolje da samo pobrojim šta se sve desilo u ova tri dana, a čitaocima ostavim da sami donesu svoj sud.
Kad smo kod broja tri, osećam posebnu odgovornost ove godine, ove treće godine kako izveštavam o Božiću, jer kao što i sami znate trojka ima posebnu simboliku u hrišćanstvu… Što je naročito izraženo kod nas u Srbiji, imajući u vidu čuveno pokazivanje tri prsta: što vukdraškovićevski odvojeno, što u „slanik“ spojeno. Simbolika tri prsta ide još dublje od pukog numerološkog tumačenja, jer kako neko reče „to što patriote mogu sa tri prsta da steknu, ostali građani ne mogu sa deset.“
Ali, vratimo se našim Božićnim igrama bez granica, treći deo. Kao i svaka medijska franšiza, i ova moja skromna božićna mora da poštuje određena pravila. Kada pišete trilogiju, da biste publiku zadržali na ivici sedišta u svakom narednom delu morate da povećavate ulog. Da stvari napravite još koloritnijim, bombastičnijim, neverovatnijim. Pošto sam ja samo puki hroničar događaja, ostaje mi da prekrstim prste i nadam se, bolje reći verujem, da će narod opravdati moje poverenje i pružiti nam još bolji spektakl od ona prethodna dva.
A da sve krene dramatično pobrinuo se niko drugi do očuh nacije, uber-Srbin, prvi među nejednakima… Da, gospodin Nenadležni je veče pred Badnji dan celivao upaljenu sveću, na radost i oduševljenje tviter zajednice… Ali, to i nije toliko bitno. Meni je pored njegovog elementarnog nepoznavanja običaja nešto drugo upalo u oči.
Godinama malo po malo pomeramo unapred čestitanja, proslave, običaje, pa tako od Badnje večeri dođosmo do Badnjeg dana, a onda polako i do Badnjeg jutra. Sve je to ove godine rezultovalo i neočekivanim neradnim danom za 6. januar, na radost svih. Ipak, Nepomenik je otišao korak dalje, odnosno dan pride… Da li sada znači da ćemo slaviti i celivati upaljene sveće za 5. januar? Da li je to nekakvo… Povečerje pred Badnji dan?
Što se mene tiče, ja sam za, ako to uključuje još jedan neradan dan. Da i to bude u duhu trojstva, makar i neradničkog, pa da teta Slavica i ostali viber čestitači mogu na vreme krenu od 5. januara da nas bombarduju generisanim porukama i sličicama, a mi konačno da imamo tri neradna dana oko Božića. I tako da napredujemo iz godine u godinu, pa da jednom spojimo u neradno bogougodno slavlje sve od novogodišnje noći do Božića, što da ne…
Ali, šta ovo bi? Na jednom drugom mestu se neko izgleda drznuo da i pre ovog novokomponovanog Povečerja pred Badnji dan pali sveće, da pre „najvećeg Srbina kog imamo i kog smo imali“ slavi ovaj najveći hrišćanski praznik… Iz pravca Loznice i Malog Zvornika kao da se još dan ranije iz desetine hiljada grla začulo: „Koliko iskrica, toliko srećica, koliko varnica…“
Srećom, mogao sam brzo da odahnem, jer sam shvatio da oni sveće i vatru nisu palili iz verskih razloga, već zato što su nekoliko dana bez struje. Svojevrsni post od elektriciteta, vaistinu.
Tradicionalno na Božić nastavljamo i da brišemo tu nepotrebnu granicu između svetovnog i duhovnog, kao i da zatiremo tu ružnu reč „sekularno“. Govorim, naravno, o pripadnicima novosadske žandarmerije, koji su u očiglednom primeru zloupotrebe javnih resursa pod rotacijama rešili da idu da seku badnjak, kako drugačije do službenim automobilima. Da li se i ovo može podvesti pod „rušenje ustavnog poretka“, da iskoristim popularnu sintagmu koju naprednjaci ponavljaju kao mantru ovih dana. Iako u članu 11. Ustava jasno stoji da je Republika Srbija svetovna država i da se nijedna religija ne može uspostaviti kao državna, mi kao da Ustav čitamo samo kad nam odgovara. Kada treba da se hapse studenti i politički neistomišljenici, to jest.
Kada smo već kod policije, MUP Srbije je rešio da iskoči iz svojih strogih okvira, i da se na ovaj sveti dan malo približi narodu putem humora. Tako su na svojoj zvaničnoj Instagram stranici objavili sledeći, pa… Skup reči. „Ko čuva običaje čuva i narod. Mir, vera i sloga.“ Kao da samo po sebi to nije dovoljno smešno, rešili su da za neupućene stave sliku jednog od pandura kako stoji u crkvi, sa sve bogougodnim izrazom na licu, i to istog onog koji je za kosu vukao nejaku studentkinju po ulici pre nekoliko nedelja. Urnebesno!
Ispred Vlade Srbije se ćacad tradicionalno okupila za masakr badnjaka motornom testerom. Na stranu to što bi isti ti ministri trebalo da razmišljaju o očuvanju prirodnih resursa, jer naspram Slovenije i Crne Gore koje imaju pošumljeno oko 60% teritorija, mi imamo duplo manje…
Čuj, ministri i razmišljanje. Sad sam i ja duhovit kao ovi MUP-etovci sa instagrama.
I tačno tu sam počeo da se osećam razočarano, moram da priznam, jer sam ispred Vlade prepoznao motive i radnju iz filma od prošle godine. Kao što već rekoh, kod nastavaka i franšiza moramo povisiti uloge, podići igru na viši nivo. Trebalo je da se ove godine neko doseti da organizuje čupanje hrasta iz korena, recimo, i unošenje celog drveta u zgradu Vlade. Kakva rezanje motornom testerom, to je tako… Pase.
Kažem vam, više sam očekivao od ovogodišnjeg Božića. Pijani traktoristi idu po Badnjak… Kakav kliše. Pijani ili trezni, oni su orijentisani možda u prostoru, ali ne i u vremenu. Znaju gde su, ali ne znaju kad su, što neko reče.
U Šumaricama su u sred spomen-parka neki velikohrišćani bacali petarde. Pih, petarde. Sve što ne počinje sa „nitro“ a završava sa „glicerin“ nije ni vredno pomena na ovaj najveći hrišćanski praznik.
Kamiondžije su takođe podbacile. Samo trubljenje i obična kolona kroz grad? Zaista? Gej parada je digla više buke od vas. Da je mene neko pitao za savet, kako da unapredimo ovogodišnji kamiondžijski defile, dao bih predlog da iskoristimo scenografiju iz „Pobesnelog Maksa“, možda da nekog raspoložnog popa vozdignemo na haubu sa badnjakom, dok sa strane plamen izbija iz turbina prema carstvu nebeskom…
Što se bacanja božićnih rima tiče, i to je prevaziđeno do te mere da me je pomalo sramota što i to ubacujem u ovu hroniku… Kako sam bio mlad i naivan, mislio sam da ćemo dosad da organizujemo neko takmičenje u božićnim rimama, kao kad Eminem u filmu „8 milja“ izađe na podijum i u slobodnom stilu odrepuje svoje i na kraju baci mikrofon na pod. Tako, recimo, kod nas izađe neka od tetkica sa vibera, navuče kapuljaču na glavu i krene da repuje:
„Neka gospod sa nebesa kupi tebi mercedesa,
A po želji dobrog Hrista neka bude dizel 300,
Jer mečka je uvek u modi, mir Božji, Hristos se rodi.“
Onda iz bekstejdža izađe na scenu Zapad Todorović i nastavi prema njoj sa rimama:
„Neka tvoje carstvo dođe, neka tiket meni prođe,
Danas ribu moram jesti, za poker aparat sesti…“
A publika u delirijumu diže ruke i navija za svog favorita…
E, to bi bio Božić za anale! Ovako, meh. Mlako i bledo.
Čak je i crkva podbacila. Zamislite koliko sam se iznenadio kada sam pročitao u „Južnim vestima“ da je u jeku novogodišnjih i božićnih praznika jedan niški sveštenik poručio da je Božić sveden na puku formu i potrošnju, dok se njegova suština izgubila iza komercijalizacije i nehrišćanskog obeležavanja najradosnijeg praznika. Nije se tu zaustavio, već je još upozorio da Božić polako ostaje u senci primitivnih običaja poput prekomerne seče badnjaka, pucnjave petardi i opijanja, koji nemaju nikakve veze sa pravoslavnom verom…
Pope, je l’ ti to meni hoćeš da uzmeš posao? Pa ja to godinama pričam, napravih i trilogiju od toga u „Danasu“, da bih tebi dopustio da mi sada uzmeš posao. Sad će lepo vrh pravoslavne crkve da se ogradi od tebe, nemam ja sekiracije oko toga, a ti budi zadovoljan što neće da te deportuju na truli zapad, kao što učiniše sa vladikom Grigorijem koji je takođe previše mislio i pričao.
Za kraj, ostaviću vas sa scenom ispred hrama Svetog Save u Beogradu. Reportaža „Nove S“ televizije, voditeljka je sa mikrofonom u krupnom kadru, naokolo plamen, vatra, buktinje, sve oko nje gori dok se ona trudi da ostane profesionalna… Slika nepogrešivo podseća na onaj mim gde kuče sa osmehom sedi usred zapaljene kuće i kaže: „Sve je u redu“. Neko zlonameran bi mogao da kaže da ga ta scenografija sa plamenom i vatrama podseća na nešto drugo, podzemno i sumporasto, ali… Ja nisam takav vragolan.
Pitanje je da li ću ikada ponovo pisati o Božiću, ako budete ovako dosadni i ako nastavite da kolosalno podbacujete. Dok se sa Meseca pored Kineskog zida ne bude videla i lomača u Srbiji za Božić, neću se više latiti pera. Sve ostalo je, kako neko reče, neprihvatljivo.
Vaistinu.
Autor je lekar iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
