Trampov Odbor za mir je parodija

Postoje trenuci u kojima politika prestaje da bude pitanje interesa i postaje pitanje orijentacije: da li još uvek razlikujemo mir od njegove parodije. Trampov Board of Peace iliti Odbor za mir pripada tom trenutku. On ne pokušava da donese mir – on pokušava da zatvori moralno pitanje Gaze.

Jer ono što se tamo dogodilo ne može se prevesti u jezik „konflikta“. Stotine hiljada ubijenih, ranjenih i raseljenih ljudi – pre svega dece i žena – nisu nuspojava neuspešne diplomatije, već rezultat svesnog političkog izbora. Otud se sve vodeće organizacije u oblasti ljudskih prava, Međunarodna asocijacija akademika koji se bave genocidom, kao i brojni izraelski profesori koji su specijalizovani za ovu temu (Raz Segal, Omer Bartov, Amos Goldberg, Ilan Pape i drugi) slažu da je Izrael počinio genocid nad palestinskim narodom u Gazi od oktobra 2023. Kada se takvo razaranje naknadno uokviri kao mirovni proces, ne menja se samo narativ. Menja se kriterijum po kome uopšte prepoznajemo zločin.

Board of Peace ne dolazi da spreči nasilje, već da ga učini politički nepovratnim. Mir se nudi tek pošto je sve što je moglo biti uništeno već uništeno, a politički subjekt sveden na humanitarnu kategoriju. U tom smislu, ovaj „mir“ nije suprotnost ratu. On je njegov završni oblik – trenutak kada se sila racionalizuje, a odgovornost uklanja iz jezika.

Takva logika nije nova. Ona pripada kolonijalnom načinu mišljenja u kome se nasilje ne poriče, već normalizuje. Najpre se razori prostor života, zatim se, nad ruševinama, uspostavlja red. Mir tada ne znači pravdu, već upravljanje. Ne priznanje krivice, već stabilizaciju ishoda.

Gaza se danas upravo tako tretira: ne kao mesto zločina koji zahteva odgovornost, već kao teritorija kojom treba upravljati „dan posle“. Palestinci u tom okviru nisu politički subject – narod, već populacija. Njihova patnja nije moralni poziv, već tehnički problem. Zato nije ni čudo da u Board of Piece nema nijednog Palestinca, a da oni koji vode glavnu reč ne samo što nisu izabrani, već su postavljeni bez ikakvog demokratskog legitimiteta. NJihova najveća zasluga je uloga koju su imali u eksplicitnoj podršci i službi izraelske politike genocida.

Posebnu težinu ovom projektu daje činjenica da međunarodna zajednica, uključujući i Evropu, na to pristaje gotovo bez otpora. Ne iz neznanja, već iz izbora. Od oktobra 2023. godine, Evropa ne samo da nije reagovala, već je posredno pomagala Izrael – kroz prodaju oružja (posebno Nemačka i Italija) i kriminalizaciju protesta protiv genocida, čime je postala saučesnik u održavanju nasilja. Ako je već tako sramno reagovala dok je trajalo masovno uništenje palestinskog naroda, Evropa je ovde imala priliku da to makar simbolički ispravi – da prizna poraz sopstvenih principa i jasno kaže da neće pristati na ovu sramotu i karikaturu od takozvanog „mirovnog procesa“.

Umesto toga, izabrala je isto što i ranije: ćutanje i poslušnost. Takvo ćutanje ima svoju cenu: kada se međunarodne norme suspenduju pred masovnim stradanjem, a zatim zamene govorom o stabilnosti, ne radi se o realizmu, već o svesnom povlačenju iz sopstvenih principa.

Učešće u Board of Peace zato nije proceduralna odluka. To je egzistencijalni stav. Pristati znači prihvatiti svet u kome se stotine hiljada mrtvih pretvaraju u „završenu fazu“. Odbiti znači insistirati na jednostavnoj, ali opasnoj istini – da mir bez pravde nije mir, već nastavak nasilja drugim sredstvima.

U tom svetlu, rasprave o tome da li je nepozivanje Srbije u ovaj projekat diplomatski neuspeh deluju promašeno. Postoje istorijski trenuci u kojima odsustvo nije znak slabosti, već minimum dostojanstva. Ne sedeti za stolom za kojim se zločin administrativno zaključuje nije politički promašaj. To je odbijanje da se učestvuje u laži. Po meni, sreća je za Srbiju što nije dovedena u situaciju da se opredeljuje, jer sa ovom vlašću tesko je poverovati da bi napravila jedini pravi časni izbor u ovom slučaju i odbila učešće u ovom sramnom projektu.

Na kraju ostaje pitanje koje ovaj Board pokušava da ukloni: ne kako upravljati posle razaranja, već kako je razaranje uopšte postalo prihvatljivo. Dok se to pitanje ne vrati u središte politike, svaki govor o miru biće samo drugo ime za zaborav.

Mir koji zahteva zaborav mrtvih nije mir, već poslednji čin nasilja nad njima.

Autorka je novinarka iz Francuske

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.