Treba li nam „više patriotizma“ na studentskim protestima?

Studenti se pozivaju na Karađorđa i Prvi srpski ustanak. Pozivaju se na ustav i zakone i traže pravnu državu: podmeće im se „ekspertska vlada“. Drugim rečima, pitanje o ostvarivanju, sprovođenju i materijalnim uslovima patriotizma ostaje nepokrenuto. Ovo, naravno, nije slučajno, budući da u tome leži čitava problematika. Odnosno: u tom grmu leži zec.

Jer lako je pozivati se na patriotizam i mahati zastavama, ali kada se ove stvari moraju ostvariti u praksi, one se svode na sukob „lažnih“ patriota i „lažnih“ nacionalista sa „istinskim“ patriotama i „istinskim“ nacionalistima. O ovome peva i jedan pozant beogradski hip-hop bend na svom novom albumu. Ali u šta veruju „istinski“ patriote i nacionalisti?

Kakvu brigu o zajednici oni žele da sprovedu u delo? Pitanje ostaje sasvim maglovito. A ova maglovitost, kao što je to slučaj sa većinom naizgled maglovitih namera, opstaje kako bi se legitimisala jedna politička zamena teza: puka smena elita, smena odbora koji upravlja interesima nacionalne buržoazije, predstavljajući ih kao interese čitavog društva. Da li je ljubav srpske buržoazije same prema sebi isto što i patriotizam, isto što i želja za ostvarivanjem zajedničkog dobra, isto što i samo dobro za čitavu zajednicu? Ovo pitanje ostaje nepostavljeno, a samim time i neodgovoreno.

Da li je ili nije dovoljno da se oslonimo na navodnu „moralnost“ predstavnika ekonomske „elite“, koja ih navodi da se u postojećim okvirima zalažu za bezbrojne nade i želje koje kuljaju u masovnom narodnom pokretu koji su studenti pokrenuli (samostalno ili ne, sada je već potpuno irelevantno)?

Jer ko je narod? Šta se krije iza tog slavnog imena, koje služi za osnov bezbrojnih političkih projekata? Je li to neki ponor koji se probija iz duboke prošlosti i pomalja se uvek isti? Ili smo to mi sada i ovde, obični, radni ljudi, oblikovan svetom takvim kakav jeste, sa našim stvarnim zahtevima i potrebama? A ukoliko jesmo, nije li jasno da se naši zahtevi i potrebe ne poklapaju sa zahtevima i potrebama onih koji bi da nad nama vrše vlast.

NJihov „prirodni“ interes je da prisvoje što više mogu bogatstva koje mi stvaramo našim radom i našom borbom, a naš je interes da im to ne dozvolimo, jer ono pripada svima nama. Drugim rečima, naše „zajedničko dobro“ nije isto što i njihovo. Kako je još rani Crnjanski rekao: „A šta je meni do velmoža u svili, / sa sokolom na ruci? / Otac mi je sebar što na točku cvili, / a kćer mi glođu vuci“.

I ovde dolazimo do pitanja pravne države. Ukratko govoreći, pravna država ovakva kakvu je danas imamo postoji u svom specifičnom obliku kako bi omogućila što efikasnije plođenje kapitala, i to ne čaki ni domaćih kapitalista, koji su samo uslužni akteri, već stranih, koji su nas učinili, malo po malo, deceniju po deceniju, kapitalističkom kolonijom, i to zahvaljujući svim prethodnim vladajućim „elitama“, od vremena raspada socijalističke Jugoslavije, koje su svaki put dolazile na vlast oglašavajući na sva usta svoj autentični patriotizam i nacionalizam.

Dakle, sprovođenje pravne države, u takvom kontekstu, samo označava povratak u tokove u kojima smo se već nalazili i u kojima ćemo se i dalje nalaziti, a nacionalizam i navodni patriotizam kao vrhunski izraz ovih tokova – koji ne bude preispitao svoju konkretnu sadržinu, odnosno mere koje planira da sprovede, nastaviće da mu služi kao što mu je služio protekliih 40 godina.

Drugim rečima: velike patriote moraju da konkretizuju svoje maglene planove, programe, zahteve. Moramo znati, jasno i javno, šta ih čini „autentičnim“, odnosno, na koji način nameravaju da odbrane: 1. resurse ove zemlje i njena prirodna bogatstva, 2. radništvo i seljaštvo ove zemlje, koje stvara vrednost, plaća poreze i otplaćuje kredite ove zemlje, 3. obnovu radne snage, u koju spadaju ne samo troškovi života, već i stanovanje, zdravstvena i socijalna zaštita, briga o deci, ali i obrazovanje, bez kojih nema niti može biti bilo kakve dobrobiti za zajednicu u celini (nekvalifikovana radna snaga i nepristupačno obrazovanje idu na ruku samo kolonizatorima), 4. državne i društvene institucije: medije, pravosuđe, lokalne uprave, kulturu i sl. od kojih su neke izbornog tipa, a neke nestranačkog (da li će se okončati klasno-stranačka kontrola), 5. same zakone: sistematično urušavani, deregulisani, zakoni u našoj zemlji su usmereni na totalnu servilnost interesima stranog i domaćeg kapitala, uvodeći različite oblike privatizacije zdravstva, pravnih i sigurnosnih instanci (agencijsko zapošljavanje, podizvođači, notari, izvršitelji, privatna obezbeđenja itd), 6. bankarski sektor, koji je u potpunosti u rukama stranog kapitala i koji onemogućava bilo kakvu nezavisnu fiskalnu politiku, 7. kocka – kocka mora da se iskoreni (ovo je van rasprave, i samorazumljivo, za bilo koga ko sebe smatra patriotom).

Spisak se može proširiti, ali neka bude polazište za pitanje, šta znači „više patriotizma“, što takođe znači i više nacionalizma.

Da li nacija treba večno da služi kao opravdanje za dalju privatizaciju moći (i javnih dobara) od strane nacionalnih buržoazija, koje sebe predstavljaju kao celinu nacionalnog korpusa, a koje su u stvarnosti predstavnici interesa kapitala u nacionalnim granicama, ili postoji neki narod izvan te buržoazije i njenih zahteva i neka druga forma brige o zajednici?

Šta mislimo kada kažemo „ljubav će pobediti sve“? Čija ljubav i prema kome? Ili pre: kako na delu izgleda ova ljubav? Ne kao eksces i kao protest, već kao svakodnevna i trajna stvarnost.

I kada kažemo „pravda“: pravda za koga, u čije ime i na koji način? Ovo se mora konkretizovati.

Neka to ostane poslednje što će ovde biti rečeno: kada nam je puno srce, kada smo dirnuti do srži slikama koje vidimo i borbom kojoj smo se pridružili: na koji način će se naši zahtevi ostvariti?

Autor je vanredni profesor sa Odseka za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Još vesti iz ovog grada

„Jako nam je bitno da bude sa nama na ulici“: Sa skupa podrške profesoru Radivoju Jovoviću

„Staviti voz kao ukras…“: Studenti o kićenju Novog Sada u kojem je na Železničkoj stanici stradalo 16 ljudi

„Niko nije slobodan, dok svi nisu slobodni“: Studenti najavili skup podrške Radivoju Jovoviću

„Pobeda je ženskog roda“: Izložba u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu posvećena antifašistkinjama