Tužilačka policija i evropska praksa

Težnja aktuelne vlasti da podvrgne kontroli tužilaštvo je zbog toga što su u opasnosti i sami pripadnici establišmenta ako se organi gonjenja „otmu kontroli“ i počnu da postupaju samostalno. Treba se osvrnuti na genezu centralizacije policije koju je sproveo Milošević zakonom o MUP-u iz januara 1990 godine. Do tada je policija bila decentralizovana. Tako je, na primer, šefa beogradske, niške novosadske ili bilo koje gradske policije postavljala Skupština tih gradova. To znači da republički ili savezni ministar (u to vreme sekretar) nije mogao na to da utiče.

Primera radi, šefa policije Njujorka, Pariza ili Londona nije niti ga sada postavlja ministar unutrašnjih poslova već gradonačelnik i njegova Uprava. Mi smo u gradskom SUP-u primali platu od Skupštine Grada, stanove, automobile, opremu i ostalo je bilo iz budžeta Grada.

Interesantno je da su centralizaciju policije zadržali i Đinđić, Koštunica, Tadić i sada Vučić. I to samo uz jednog razloga, da segmentima sile samo oni mogu raspolagati. Takođe niko od njih nije hteo tužilačku policiju. A to iz razloga da preko „svog“ ministra mogu da kontrolišu svako hapšenje i primenu sile i ne dozvole da to dele sa bilo kim u zemlji.

Razmotrimo praksu u drugim zemljama u Evropi i svetu. Primer je za to nama bliska Italija.Tamo je tužilac „gospodar “ svake policijske akcije. NJemu u tome pomaže i Finansijska Policija (Polizia Finansa), Carabinjeri (Carabinieri) kao vojna formacija policije, leteći timovi policijskih istražitelja (Scudra VOLANTE). Plus, oni u samim tužilačkim prostorijama imaju svoje policajce na ispomoći. Ministar unutrašnjih poslova ne može zabraniti nijednom policajcu da radi po nalogu tužioca.

Pogledajmo praksu u Nemačkoj. Tamo je policija samo produžena ruka tužioca koji po pitanju kriminala određuje postupanja policije, skupljanje dokaza, hapšenja za koje njegov ministar policije i ne sme da zna. Navedimo i primer SAD. To znamo i iz filmova i serija u kojima se vidi da je policija servis tužioca i da je on alfa i omega kompletnog postupanja, posebno u slučajevima organizovanog kriminala. To znači da ni izvršna vlast ni policija nemaju nikakvu mogućnost da spreče, opstruišu ili fingiraju prikupljanje dokaza i obradu slučaja.

Setimo se uloge rumunskog tužioca Laure Koveši koja je sada evropski tužilac, a pre toga je uhapsila u Rumuniji nekoliko ministara, predsednika i potpredsednike Vlada. Ona je to uspela samo zato što je imala svoju tužilačku policiju.

Ja sam u februaru 2002. godine imao nekoliko sastanaka sa tadašnjim predsednikom Vlade Zoranom Đinđićem o formiranju institucije Specijalnog tužioca i tužilačke policije. On nije prihvatio moju ideju tužilačke policije što ga je i koštalo života. To je jedini način da se onemogući korupcija i uticaj centara moći. Tužilac bi trebao da može, a takva je praksa u svim civilizovanog zemljama, da angažuje i otpusti bilo kog policajca po sopstvenom nahođenju.

Srbija će bez uspostavljanja tužilačke policije sve više tonuti u bezdan teškog kriminala koji će sa svojom patologijom uticati na budućnost zemlje i nove generacije.

Autor je advokat i član Svetske asocijacije šefova policija

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.