U čije ime vi govorite?

Senatorka Varen poziva direktore šest najvećih finansijskih institucija u SAD, dakle šest moćnih institucija, da objave koje ekspertske institucije finansiraju. „Politika vaših institucija da prikrivaju tu vrstu donacija od javnosti je pogrešna. Veća transparentnost bi bila dobra i za vaše akcionare i za kreatore politike i, konačno, javnosti. Baš kao što postoji transparentnost u vezi sa vašim direktnim doprinosima lobiranju u vezi sa kreiranjem politika koje vam idu u prilog ista takva transparentnost treba da postoji u vezi sa vašim indirektnim naporima da utičete na kreiranje ekonomskih politika kroz finansijski doprinos thank tenkovima“, navodi se između ostalog u tom pismu. A bloger izvlači zaključak da „ako je rad jednog think tenka baziran na izvesnoj ideologiji i sve što zaključuje, zaključuje bazirano na toj ideologiji, onda on nije ništa drugo od udarnog megafona“.

KO POZIVA: Kao što je već poznato i ja sam bila učesnik na prošlonedeljnoj tribini posvećenoj izmenama Zakona o radu koja je održana na Pravnom fakultetu, a koja je u javnosti predstavljena kao vrlo burna, čak na granici incidenta. Odmah hoću da kažem, da sam u svom radnom veku i u firmama u kojima sam ranije radila prisustvovala mnogo burnijim raspravama povodom mnogo manje značajnih tema. Ipak sam se posle ove rasprave osećala veoma loše iz više razloga. Da sam se s razlogom osećala loše, pokazao je već naredni dan, pošto su vesti o događajima na tribini obišli domaće medije. Prvo, iz objavljenih saopštenja sam shvatila da je iz nekih razloga veoma važno da organizator tribine nije Pravni fakultet nego Udruženje studenata za slobodu tog fakulteta, i drugo, da je još važnije da to udruženje za slobodu nije ni pod uticajem niti u organizacionoj vezi sa Libertarijanskim klubom Libek iz Beograda iako je baš predstavnik tog kluba tribinu vodio i ne baš kao neutralan medijator. Pošto ja zastupam isključivo svoju glavu, a nemam nameru da pravim političku karijeru, meni nikad nije naročito bitno koja su stanovišta ostalih učesnika u javnim događajima u kojima ponekad učestvujem niti vodim računa o tome da li će mi imidž pokvariti ili popraviti društvo neke osobe ili eventualna reakcija publike. Tako da u tom pogledu nikad ne postavljam uslove, mada me neke osobe sa kojima se takvim povodima ponekad srećem baš nerviraju. Priznajem da portparoli ministara o svemu napred navedenom možda moraju voditi računa. Njihova stvar. Dakle, Udruženje studenata za slobodu se u prepisci sa mnom deklarisalo kao udruženje koje se zalaže za slobodno tržište i lične slobode, i kao deo međunarodne mreže od preko 1.000 sekcija od kojih se četiri nalaze u Beogradu, još i na Filozofskom, Ekonomskom i Fakultetu političkih nauka. Nisam baš pazila, ali sam iz nekog razloga zaključila da oni pripadaju toj libertarijanskoj ideologiji kojoj oni, sad vidim, baš neće da pripadaju. Ili Libertarijanski klub neće da mu oni pripadaju? U svakom slučaju odmah posle Nove godine ću se zainteresovati za načine organizovanja i vrste udruženja koja postoje na našim državnim Univerzitetima. Odranije mi je to interesantno: moj je otac imao poslovnog partnera u Nemačkoj, bio je vrlo lep čovek iako je preko lica imao uočljiv ožiljak. Objašnjeno mi je da su se tim ožiljkom identifikovali u davna vremena pripadnici nekog studentskog udruženja. Nije mu o tome ostao dobar utisak.

KO JE POZVAN: Ispalo je, prema saopštenjima organizatora, da su pomamljeni sindikalni predstavnici sprečili studente da sa ministrom za privredu Sašom Radulovićem porazgovaraju na akademskom nivou. U pozivu za tribinu jeste naglašeno da organizatori očekuju prisustvo oko 200 studenata i profesora, ali pred samu tribinu organizator je nas učesnike, zadovoljan obavestio da je sala puna, da su tu i studenti drugih fakulteta, pa i neki levičari, čini mi se sa Filozofskog fakulteta, izgleda da se liberali i levičari uzajamno pomno prate, a „biće zanimljivo“, rekao je organizator, tu su i predstavnici sindikata. Nije mi izgledalo da je zbog toga ni nezadovoljan ni zabrinut. Niti da su pokušali da ih od učešća na studentskoj tribini odvrate. Naprotiv. Kad smo u salu ušli – nastojala sam da prepoznam ima li među onima koji su burno negodovali na račun ministra Radulovića i Zakona o radu studenata – i na levoj strani od stola za kojim sam sedela, a pri dnu sale sedela je respektabilna grupa mladih ljudi koji ne mogu biti drugo do studenti. Oni su bili vrlo aktivni, ali više reakcijama na događaje na tribini nego ličnim učešćem. Jesu malo „ložili“ organizatore, ali ništa nepristojno i van dozvoljenih i čak poželjnih okvira. Zaključila sam da su to valjda ti „levičari“ sa Filozofskog fakulteta. Dobro, možda vuvuzelama nije bilo mesto na fakultetu, ali nisu vuvuzele glavni uzročnik ovolike buke. U svakom slučaju voditelj tribine se sa mnogo manje netrpeljivosti odnosio prema tim valjda „levičarima“ nego prema predstavnicima sindikata, iako se dobar deo ovih poslednjih deklarisao kao bivši studenti Pravnog fakulteta.

KO JE U EVROPI: Ministar Radulović i dr Boško Mijatović iz Centra za liberalno-demokratske studije su, i na moje iznenađenje, zastupali anglosaksonski model radnih odnosa, pa je čak u jednom trenutku Mijatović oštro primetio da Srbija još nije u Evropskoj uniji, zašto bi morala da se drži njenih direktiva. Jedan od predstavnika sindikata je pitao o čemu se tu radi, ali njegovo pitanje nije prepoznato kao pitanje. Iako je od četiri govornika za stolom samo ja trebalo da zastupam drugačije gledište o aktuelnim tenzijama oko Zakona o radu, stvari se u sali očigledno nisu razvijale baš u željenom pravcu, pa su se više Mijatović, a manje ministar Radulović prihvatili u akademskim raspravama sigurno nedopuštenog metoda: sindikalnom članstvu su emitovane poruke kako ih sindikalno vođstvo samo zloupotrebljava u ličnu korist, a nezaposlenima kako su već zaposleni krivi što oni nikad neće naći posao. To naravno nije doprinelo smirivanju situacije, pa je Mijatović na kraju informisao sindikate da Vlada Srbije nije obavezna da uvaži njihovo mišljenje pri donošenju ovog zakona. A povodom pitanja koliko će usvajanje izmena Zakona o radu za koje se zalaže doprineti rastu zaposlenosti, Mijatović je potkačio i nas novinare: to, kao, mi volimo da računamo koliko procenata, oni ekonomisti ne računaju, tako da on ne zna koliko. Tako da je ispalo da je tribina trebalo da posluži zagovornicima liberalne ideologije za promociju njihovih stavova, a da se namera razbila o njihovu nesposobnost da se suoče sa posledicama prava drugih na slobodno i drugačije mišljenje, za koje se deklarativno zalažu.