„U kabinetu su mi rekli da su im najpotrebniji šoferi“: Priča naučnog istraživača o traženju posla u Srbiji

Početkom 2019. vratio sam se iz Rusije, kao uspešan naučni istraživač, doktorski kandidat, nakon šest godina usavršavanja po Univerzitetima Evrope.

Pokušavajući da pronađem bezuspešno poziciju u Srbiji tokom 2019. godine, dobio sam preporuku za novi projekat sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, i opet van zemlje bivam angažovan za evropski naučni projekat u Italiji sa doktorskim studijama.

Međutim pandemija počinje u proleće 2020, i komplikovana situacija u Italiji, te moja kompanija kao i mnoge R&D kompanije ulaze u minimum rada, te se ja vraćam definitivno u zemlju.

Od početka 2021. počinjem da tražim aktivno poziciju u Srbiji, pokušavajući da dobijem pomoć od profesora sa Univerziteta u Novom Sadu i Beogradu, kao i od kolega u kompanijama.

Da naglasim da sam višestruki stipendista Evropske komisije u naučnim projektima, kako se to preciznije kaže Izvršne agencije za istraživanja Evropske Unije.

Nakon više od godinu dana bezuspešne potrage, počinjem da radim poslove za koje je potrebno obrazovanje nivoa srednje škole da bih imao prihode. Istovremeno odlučujem da se obratim kabinetu gradonačelnika u Novom Sadu kao i republičkoj Vladi, tražeći kontakte zvaničnika od ljudi koje poznajem.

Ovde počinje priča koja oslikava sve ono što se dešava u našem društvu i zbog čega ovo delim kao poruku, i podršku svima koji žele pravednije i srećnije društvo u srpskim zemljama, zasnovano na znanju i časnosti, gde se trud, rad i stručnost vrednuju.

U kabinetu gradonačelnika Novog Sada 2022. dobijam odgovor da nije lako rešiti pitanje posla, te da su im najpotrebniji šoferi autobusa.

Šaljem pisma na adrese par kontakata iz Vlade Republike Srbije, kao i kabinet predsednika Republike. Uskoro dobijam odgovor iz Vlade Republike Srbije, iz par sektora za prosvetu i nauku, gde se odlučuju da pokušaju da nađu rešenje, dok se iz Kabineta premijera RS javljaju, tvrdeći da će lično da pokušaju da se posvete i da pomognu da ostanem u zemlji.

Upoznajem kroz komunikaciju četiri službenika iz Vlade RS predložena od kabineta premijera RS, a dobijam kontakt nekoliko ljudi iz sektora za nauku i informacione tehnologije koji bi trebalo da pomognu u mom naporu da nastavim život i rad u našoj zemlji. Ubrzo uspevaju da srede jedan poziv na intervju, a zatim i drugi. Tako dobijam napokon poziv na dva intervjua, i ljudski resursi me zovu, nakon bezuspešnog slanja prijava i svoje radne biografije u Srbiji.

Međutim, ono što će ubrzo da se pokaže je da zvanje na intervjue nije s ciljem da bi mi pomogli, već da bi se našli razlozi da mi kao kandidatu nešto nedostaje. Tako, na primer, ljudski resursi jedne strane kompanije tvrde da su me zvali na telefon i da se ne javljam, ali im je teško da pokušaju da mi se jave na e-mail ili porukom. U drugoj kompaniji, ljudski resursi šalju povratnu informaciju sa intervjua preporuci, da sam izjavio da čim dobijem priliku, opet ću da odem iz zemlje.

Zatim još jedan pokušaj „pomoći“ oko pozicije istraživača koji činjenično pokazuje koliko sistem počiva na falsifikovanju istine i odbrane samog sebe. U principu pokušavaju da pomognu za poziciju istraživača, ali i da dokažu da ne ispunjavam uslove da radim na univerzitetu, iako sam imao rusku vizu predavača, radio na tri strana univerziteta, u stranom tehnoparku, kao i na našem fakultetu u zemlji. Tako da u suštini, tri pokušaja sa najviših instanci ne daju nikakvih rezultata.

Postepeno shvatam šta se desilo sa sistemom države, u privrednom i obrazovnom sektoru, i kako funkcionišu interesi, zvaničnici i poluge vlasti, te šaljem dodatno pismo u Kabinet predsednika Republike Srbije.

Vrlo brzo svi predstavnici sektora iz vladinih službi koji su „hteli da pomognu“ prestaju da mi se javljaju.

Takvu izvitoperenu etičnost, oholost nisam video nigde gde sam radio, možda upola mere u Ruskoj Federaciji. I to onda kad su počele sankcije 2015. godine, pad standarda, i kad ljudi inače sa teškim karakterima i lošim životnim pričama, lako posrću u oholost i korupciju. Generalno mi je žao šta se desilo sa ljudima, ličnostima na upravnim pozicijama, koji odlučuju o ozbiljnim ljudskim i prirodnim resursima.

Za sve to vreme, svedočim kako se u strane kompanije, iliti naučne institute zapošljavaju poznanici i osobe na tehničke ozbiljne poslove, a koji su jedva postizali obaveze srednje škole, ili osobe formalnog obrazovanja društvenih nauka koje su se prekvalifikovali za par meseci.

U poslednje vreme možemo da čujemo kako se u Srbiji dešavaju, vrlo neobjašnjivo kažu, sve češće tragedije koje izazivaju ljudske žtrtve. Međutim, ja sam sličan period gledao u Rusiji, u kojoj sam boravio četiri godine, te pratim medijski i dalje gde su posebno povećane tragedije kad je inflacija počela, i promene radnih mesta i uprava. Poput čestih padanja letelica, požara i tragedija u kojima su se dešavale ozbiljne ljudske i dečije žrtve. Sve povezano sa slabim lokalnim upravljanjem, višegodišnjim neulaganjem, i nadasve lošim kadriranjem ljudi.

Ali vidljive promene, u strukturi uprave i kadrova kreću u poslednjih pet godina, a posebno poslednje tri godine otkada je Rusija u vojnim sukobima. Primetno je da se sve više pojavljuju kao direktori i službenici ministarstava lica plemenitih i skladnih crta, načitanog, mudrog i obrazovanog govora dostojni svojih pozicija. Očigledno da je visokointeligentna ruska inteligencija, koja formira teorije i trendove, postala svesna da se ekonomski razvoj, tehnološki suverenitet, pravedno društvo i bitke ne dobijaju kadrovima koji su isplivali iz mutnih devedesetih.

Iskreno govoreći, ta nova plemenita lica i obrazovan govor već vidim u mlađoj generaciji Srbije, posebno ove godine. I mislim da su oni ono najlepše i najdragocenije što ima naša zemlja, pored prirodnih lepota i bogatstava. Oni koji su mlađi od 30, a posebno mlađi od 25 godina koji rade na sebi i dalje su ta nova inteligencija koja će sigurno da gleda osvajanje Marsa i upravlja novim trendovima poslova, mašinske inteligencije i robotima svakodnevno, i nadam se u Srbiji. Ako se država bude prema njima odnosila kao prema meni i mnogim moji prijateljima koji su otišli da grade neke tuđe zemlje, i civilizacije severa, malo radosti i ponosa će da ostane za ovu zemlju.

Ovim iskrenim tekstom, takođe pozivam da mlade kolege, talente sa fakulteta i učenike ne nazivaju blokaderima, jer smatram da oni ništa ne blokiraju. Naprotiv, pokrenuli su mnogo stvari, a najviše da stariji odgovorni komuniciraju jedni sa drugima, i da se dogovaraju o boljim rešenjima. Ako ovi ne umeju, mladi umeju i umeće sigurno.

Zahvalan sam kolegama sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu koji su sa mnom sarađivali ovo vreme, a posebnu zahvalnost dugujem saradnicima i prijateljima iz Kanade i Belgije, koji su me podržali svesrdno i na svaki način da se bavim naukom, i po povratku u Srbiju.

Autor je naučni istraživač školovan u Evropi

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.