U koga su čiste ruke

Koliko novca je potrošeno za izbornu kampanju? Kako je on prikupljan? Ko je partijama davao najviše para, odnosno sa čijih računa su namirivani njihovi troškovi? Javnosti su pružene na uvid neke brojke. Forma je zadovoljena, ali svi znaju da je po sredi prevara. Zašto? Zato što vrana vrani oči ne vadi.
U žestokim svađama kakvih će se birači naslušati i od ovog skupštinskog saziva, poslanici će jedni drugima ne jednom postavljati pitanja o poreklu ogromnih suma koje su isplaćivane za zakup hala, spotove, bilborde i ostale predizborne namene. Optuživaće se međusobno da su kupovali mandate prljavim novcem i da, umesto biračima, služe svojim finansijerima. Gotovo je sigurno da niko neće podneti dokaze. Sigurno je i to da niko neće – kako bi sa sebe skinuo sumnju i dao primer ostalima – objaviti potpune i tačne podatke. Razlog je u tome što partije neće da seku grane na kojima zajedno sede: kad bi neko obelodanio s kim njegovi politički protivnici neguju tajne finansijske veze, mogao bi očekivati da će mu biti uzvraćeno istom merom. A kad bi se otkrile veze između političara i desetak najbogatijih lica u Srbiji, pale bi mnoge maske. Jer, šuška se da su neki finansijeri istovremeno davali pare i onima iz vladajuće koalicije i opozicionarima. Malo – za svaki slučaj, pošto se nikad ne zna ko je dokle na kojoj strani, a malo -radi toga da bi sve držali pod kontrolom. Bez proverenih brojki koje bi tako nešto potvrđivale ili poricale, sumnje da su Skupština i Vlada igračke u rukama desetak moćnika odnose se podjednako na sve, a u suštini ne pogađaju nikoga pojedinačno.
Prema revizorskom izveštaju, samo je Karićev Pokret snaga Srbije prekoračio dozvoljenu granicu. Kod ostalih revizorske su našle samo sitne nedostatke. Republička izborna komisija, doduše, nije ni tražila da taj izveštaj ide dalje od papira koje su joj partije dostavile. Poštovan je prećutni dogovor da svako ima pravo da se prikaže ono što hoće i zabašuri što mu ne ide u prilog.