Udba i antibirokratska revolucija 1Foto: Medija centar

Osamdesetih godina prošlog stoleća, prethodeći raspadu Jugoslavije, etničko preduzetništvo dominiralo je javnom scenom.

Pojedinci i grupe iskazivali su na najčudnije načine da je zajednički život nemoguć, da je upravo njihov narod u neodrživoj situaciju, iskorišćavan, gušen.

Neki su tvrdili da je bilo jasno da je Jugoslavija bila oduvek takva, dok su drugi tvrdili da se to nedavno iskazalo.

Među njima bilo je i sveštenika različitih konfesija, a na drugom kraju originalnosti bili su nepoznati pojedinci koji su zametnuli „epidemije“ ograničene na jednu narodnost.

Takvih bizarnih primera je bilo još i još, među manje bizarnim ali jednako simboličkim je bila je izjava jednog književnog teoretičara, da su „Slovenci najtragičniji narod Evrope“ i tržišni poduhvat nepoznatog hrvatskog etničkog preduzetnika da u promet da limenke „sa čistim hrvatskim zrakom“.

Dakle, vrenje nije mimoišlo skoro ni jednu od „domovina“ u Jugoslaviji, ali jedan oblik toga vrenja istupao je svojom masovnošću, mobilnošću i agresivnošću.

Dok su ostala htenja bila usmerena prvenstveno na izdvajanje iz Jugoslavije i krvavog raspleta koji se približavao, ovaj je nastojao da ovlada celom Jugoslavijom.

To je bila „antibirokratska revolucija“, pokret mitinga koji je počeo među Srbima na Kosovu i Metohiji, i širio se užom Srbijom, Vojvodinom i Crnom Gorom.

Poznat je pokušaj da se organizuje takav „antibirokratski miting“ u Ljubljani, kojeg su tadašnje, još komunističke vlasti sprečile.

Nebojša Vladisavljević u velikom potezu dokazuje da je taj pokret bio autentičan, da je proizilazio iz „baze“, iz nezadovoljstva širokih narodnih slojeva srpskog naroda, da se sastojao od „običnih ljudi“, da je primer negacije stanovišta političke nauke o ključnoj ulozi elita u političkim procesima.

Tome je posvetio svoj doktorat na Londonskoj školi za ekonomiju (2004) i monografiju koja je izašla najpre na engleskom jeziku (2008), a nedavno i na srpskom jeziku (2020).

Vladisavljević je pored te knjige objavio i mnoštvo drugih naučnih radova, od kojih se brojni bave istom osnovnom temom, kojima dopunjuje svoje stavove.

On takođe tvrdi da u Vojvodini, koja je bila možda najvažnija meta tog pokreta, antibirokratska revolucija bila jednako prihvaćena kod srpskog naroda, kao i kod narodnosti (da se koristim tadašnjom terminologijom).

Šta je tu sporno?

Tačno je da se u Jugoslaviji pojavilo mnoštvo političkih pokreta ili barem nagoveštaja pokreta, i uticajnih izjava, kojima su se ponovno ocenjivali i život u Jugoslaviji i njena istorija, a naročito „sudbina“ pojedinih naroda.

Tačno je da su te izjave, ti programi bili u velikoj suprotnosti s onim što možemo smatrati Titovom zaostavštinom.

Savezno rukovodstvo najmanje, ali ni republička nisu bila sposobna da se tome naletu suprotstave.

Dakle, gde greši Vladisavljević? Dok u Srbiji, pokreti intelektualaca, nenacionalistički i nacionalistički, početkom 80-ih godina (npr. pokret Biljane Jovanović, pokret Dobrice Ćosića, „slobodni univerzitet“ nisu bili sponzorisani od strane države, mada je moguće da je u njima Udba imala svoje agente), to jednostavno ne važi za „antibirokratsku revoluciju“, za pokret „mitinga istine“, koji je trajao približno od 1986-1989.

Ona je bila sponzorisana od strane srpskog političkog vođstva.

Vladisavljević pogrešno navodi da je republičko rukovodstvo tek kasnije stupilo u vezu sa pokretom kosovskih Srba i da nije manipulisalo od početka pokretom.

Miodrag Šolević, jedan od vođa tog pokreta, navodi u intervjuu 1999. g. za Vreme da su već februara 1986. g. mitinzi režirani od strane republičkih vlasti (taj miting je dogovoren sa Bogdanom Trifunovićem, jednim od Miloševićevih doglavnika).

Vladisavljević navodi da je vodio razgovore sa Boškom Krunićem i drugim vojvođanskim čelnicima iz vremena autonomaške vlade.

Oni su tvrdili da su kosovski srpski demonstranti izmanipulisani i vođeni logistikom u rukama beogradskih vlasti.

Vladisavljević im ne poklanja poverenje, ali ne objašnjava zašto. Veruje da uprkos tome što o takvom pojavu uopšte politička nauka misli (da elite vode mase), uprkos tome što su mu kvalifikovani svedoci tvrdili, ovde se radi o izuzetku.

I mogli bismo se složiti da u ranim 80-im godinama, nakon demonstracija Albanaca 1981. su Srbi sa Kosova bili samoorganizovani.

Ali od 1986. nije bilo tako. Mitinzi su bili odlično režirani i režija sprovedena.

Logistika je radila. Autobusi demonstranata su uvek tačno stizali na zakazano mesto mitinga. Parole više nisu bile vezane na položaj Srba na kosovu, već uperene „protiv birokrata“.

Mirjana Marković, da ne podsećamo ko je ona bila u srpskoj istoriji, 9. februara 1989. na sednici u Gradskom komitetu u Beogradu mogla je da se pohvali: „Mitinzi su u ovom času uticajniji od Saveza komunista. Njihova mobilizatorska sposobnost proističe iz činjenice da se njima mnogu rešiti mnogi aktuelni i krupni problemi.“ (Čolak, 33-3).

Nećemo reči da je to baš apoteoza mitinga, ali otkriva suštinu: da su oni bili glavni instrument u politici Slobodana Miloševića.

To je bilo karakteristično naročito tokom 1988. kad je smenjeno vođstvo u Vojvodini.

Nije bio cilj tog pokreta nikakvo „informisanje“, kako se govorilo, već rušenje vojvođanskog rukovodstva.

Sabrina Ramet, koja je možda najviše istorijskih radova o raspadu Jugoslavije napisala, veli: „Milošević je pokupio nekoliko stotina Srba na Kosovu i doveo ih u Novi Sad, gde su (u julu) organizovali dvodnevne protiv vladine demonstracije“ (Balkan Babel, 29).

A Vidoje Žarković, crnogorski funkcioner, u to vreme je „stil srpskog vođe upoređivao sa kineskom kulturnom revolucijom“. (Dimić, Srbi i Jugoslavija, 37).

I to je svim posmatračima bilo tih godina jasno kao dan. Istina, nije Milošević slao na Kosovo limuzine CK SK Srbije, on se posluživao Udbe koja je to logistički organizovala i često ishodila autobuse privrednih preduzeća.

Za analizu navodne spontanosti, postoji pitanje logistike: ko je celo vreme pružao besplatne usluge autobuskog prevoza „spontanom pokretu“?

Poznato je da su mitingaši putovali na raznim relacijama, prvenstveno autobusima tadašnjih socijalističkih preduzeća.

Jedino lokalno partijski moćnici i republička Udba mogli su tako nešto da obezbede i usklade, da su stizali u isto vreme, da je delovala cela logistika.

Uostalom, zbog odsustva reforme Udbe taj „patent“ deluje do današnjeg dana.

Autobuski prevoz, džeparac, sendvič i pivo – za sve učesnike.

Vladisavljević bi mogao da ispita tadašnje vozače autobusa o tome ko im je davao naređenja i koordinisao njihov rad.

U tome se prelama kako organizacija, tako i spontanost mitinga.

Vojvodina je bila ključna za antibirokratsku revoluciju, jer su u njoj većinu činili Srbi, a pokrajinsko rukovodstvo se odupiralo Miloševićevom naletu.

Vladisavljević tvrdi da su pripadnici narodnosti prosečno podupirali antibirokratsku revoluciju.

Ništa ne bi moglo da bude pogrešnije.

Vladisavljević bi mogao da istraži Rusine, najmanju narodnost u Vojvodini, koji su, sa ostalim narodnostima, bili veoma zabrinuti krajem 80-ih godina.

I s pravom: prve vojne mobilizacije u Vojvodini su bile fokusirane na pripadnike narodnosti, mada i Srbi nisu bili zaobiđeni za vukovarsko ratište (https://www.refworld.org/docid/3ae6ab8224.html, Yugoslavia: Information on the Ruthenian minority in Serbia and on an organization called Ruthenian Culture and Tradition, Refworld, 1. februar 1994).

Naime, ništa nije bilo dalje od ciljeva kreatora antibirokratske revolucije od nacionalne sloge i ravnopravnosti.

Jedna od ključnih tačaka delovanja naročito prema Vojvodini 1988. g. je bilo suprotstavljanje Srba i ostalih narodnosti, a i Srba starosedelaca i Srba poreklom iz drugih krajeva, a to su bile ravnoteže na kojima je ona počivala.

Moja istraživanja govore da su između julskog neuspešnog pokušaja svrgavanja vojvođanskog rukovodstva i oktobarskog uspešnog, posećena i politički mobilizovana sela sa kolonističkim stanovništvom od strane pripadnika Udbe Srbije i od strane Vojne službe bezbednosti.

Vojvođansko rukovodstvo nije bilo kadro da se svojom Udbom suprotstavi tima dvema, što je govorilo i njegovoj strateškoj slabosti, koja je omogućila „veličanstvenu“ mobilizaciju u vidu „jogurt revolucije“ oktobra 1988, u okviru koje se političko rukovodstvo Vojvodine pokazalo i taktički nesposobnim.

U tom ključnom trenutku Predsedništvo SFRJ stalo je na Miloševićevu stranu i zahtevalo od vojvođanskog rukovodstva da popusti u stvari promene republičkog ustava u korist zahteva Miloševićeve strane (u tom trenutku ne tako radikalne kakve će biti usvojene 28. marta 1989. g.), što je svakako otežalo poziciju i samosvest vojvođanskog rukovodstva.

Jugoslovensko rukovodstvo je to činilo u veri da bi se Milošević „smirio“, što se neće desiti, jer će mitingaška revolucija putovati dalje dok ne bude zaustavljena u Ljubljani (Zagreb nisu ni pokušali da osvoje). Ne tako skrivena funkcija antibirokratske revolucije je bila da se smene lokalna rukovodstva, pa i pokrajinska, pa i republičko u Crnoj Gori, a ne „upoznavanje sa zahtevima kosovskih Srba“.

Tako da je cela priča o spontanom pokretu običnog naroda naivna za one koji se toga sećaju i koji su političku situaciju, a i mehanizam delovanja političkih subjekata u Srbiji, poznavali.

U tom mehanizmu, politička policija nije bila samostalan činilac, ali je trajno odlučujuća poluga vlasti. Preko nje je išla sva logistika „spontanih mitinga“ „istine“, najvažniji instrument „antibirokratske revolucije“. Taj patent deluje i dalje. I danas se održavaju mitinzi po sistemu: „autobus“, „sendvič“, „džeparac“ i možda koje obećanje.

Dakle, domet Nebojše Vladisavljevića je velik. Knjige i na engleskom i na srpskom. Tu je jedna neistina koja nije samo naučne prirode, ona baca na istoriju i drugo svetlo na nosioce odgovornosti.

Autor je profesor Univerziteta u Mariboru i u Novom Sadu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.