Nema Podunavskog Švabe koga vest o skrnavljenju spomenika u Gakovu nije pogodila. To naročito boli one zemljake koji su izgubili bližnje ili preživeli strahote logora. Čovek se pita kakve su to budale koje nisu u stanju da ostave mrtve na miru. Ali mi nismo jedini koje je ovo sramotno delo pogodilo, nego je dirnulo i mnoge Srbe.
Ova vest je, zahvaljujući internetu, obišla ceo svet i o Srbiji se još jedanput govori kao o zemlji u kojoj se ne poštuju civilizacijski standardi. Razboriti Srbi to znaju i žao im je što se to desilo. Ko se skriva iza tog nedela, još ne znamo. Možda se to nikada neće rasvetliti.
Ma koliko da je taj postupak strašan, od nas zavisi kako ćemo se s njim nositi. Vandalizam na spomeniku daje nama i našim prijateljima u Srbiji šansu da opet strpljivo govorimo i informišemo o sudbini Podunavskih Švaba posle Drugog svetskog rata. I mi smo ogorčeni kada neonacisti dovode na loš glas Nemačku, ubijanjem naših građana samo zbog toga što su druge nacionalnosti ili druge boje kože. I tu su zaštitni organi dugo tapkali u mraku dok pre nekoliko meseci nisu otkrili terorističku ćeliju. Razboriti ljudi neće dozvoliti da takvi šizofreni tipovi truju naše odnose!
Sa incidentima kao u Gakovu moramo računati. Setimo se samo koliko dugo smo sa mesnim zajednicama pregovarali dok smo postavili prvi spomenik. U Bačkom Jarku, gde je u logoru u godinu i po dana nastradalo oko 7.000 logoraša i gde sam i ja bio od decembra 1944. kao sedmogodišnji dečak, već osam godina se trudimo da postavimo spomenik i još uvek o tome pregovaramo.
Današnjim meštanima i nekadašnjim kolonistima niko ništa ne prebacuje u vezi s logorom. Naprotiv, mi vidimo šansu za bolju saradnju sa mesnom zajednicom, kao što je to slučaj u mestima gde spomenici već postoje. Nažalost, ima u Srbiji još ljudi koji te spomenike ne žele, iako su oni nužna posledica dela jugoslovenske i srpske istorije.
Posledice i pouke incidenta u Gakovu trebalo bi da budu – da se ovakvi spomenici stave pod zaštitu srpske države kao i sva druga spomen-obeležja. Time bi se jasno iskazao stav srpske vlade prema spomenicima za žrtve nasilja.
Napominjem da su svi spomenici finansirani od strane potomaka žrtava i da država Srbija nije pokazala ni volju ni želju da učestvuje u obeležavanju mesta patnje i umiranja svojih nevinih građana. Ali mi nismo jedini. Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje tajnih grobnica u Srbiji utvrdila je da su i mnogi Srbi stradali posle oslobođenja.
To je šansa za nas sve da saznamo više o tim događajima zajedničke istorije. Te žrtve u srpskim i nemačkim masovnim grobovima ne smeju biti uzaludne, nego treba da nas opominju da ubuduće sukobe rešavamo na miroljubiv način.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
