Umetnost bez kontrole razuma: Izložbe povodom stogodišnjice formiranja nadrealističkog pokreta

Belgija predsedava Savetu Evropske unije do jula meseca ove godine, tako da ovaj jubilej dobija još više na svom evropskom kontekstu.

Formiranje pokreta obeleženo je izdavanjem Nadrealističkog manifesta Andrea Bretona u Parizu 1924. godine. Manifest donosi definiciju prema kojoj je nadrealizam „čist psihički automatizam kojim želi da se izrazi stvarno delovanje misli, bez kontrole koju bi vršio razum“. Ali, Pariz nije bio jedini grad koji je pokrenuo ovu vrstu umetnosti. Novi avangardni pravac je našao mnoge pristalice i u Briselu.

Počnimo zato od izložbe u briselskom Bozaru gde se do 16. juna može videti ova neobična postavka koja trasira istoriju belgijskog nadrealizma kroz 280 dela.

Intrigantni naslov „Kako se ne nasmejati“ je aluzija na specifični belgijski humor, opšteprisutan u delima umetnika ovog pokreta. Taj humor je vrlo često ironičan i politički obojen. Začetnikom nadrealizma u Belgiji se smatra pesnik Pol Nuže, koji je odmah posle objavljivanja Manifesta nadrealizma okupio oko sebe umetnike pune duha, revolta i mašte.

Grupi ubrzo pristupaju Pol Delvo, kao i Rene Magrit, koji u tom periodu radikalno menja svoj stil pod uticajem Đorđa de Kirika udaljavajući se od kubizma. To su bili prvi koraci belgijskog nadrealizma.

Nova imena se pojavljuju velikom brzinom u grupi koja se nalazila u Briselu. Oni kritikuju francusku avangardnu scenu i pokret koji je koncentrisan oko Bretona. 1927. godina je bila krucijalna za nadrealiste, a Magritova prva samostalna izložba u Briselu otvorila je novi put i otkrila publici potpuno novi način razmišljanja.

Magrit se seli u Pariz te iste 1927. uprkos svom delikatnom odnosu sa francuskim umetnicima. Tokom tri godine, on je neumorno slikao; tada je realizovao svoje prve radove sa natpisima, posećivao pariske umetničke salone i upoznao velike umetnike tog doba, među kojima je bio i Dali. Posle više nesuglasica sa Bretonom, Magrit se vraća u Brisel gde nastavlja da bude vodeća ličnost na belgijskoj umetničkoj sceni. Zahvaljujući njemu, nadrealistički pokret je tu zaživeo punih šezdeset godina i praktično se nikada nije ugasio.

Izložba je postavljena na veoma zanimljiv način, jer imamo utisak da se nalazimo u lavirintu. Dela nisu postavljena samo na zidove nego i na panoe duž svih prostorija. Ovaj prividni haos i mnoštvo slika predstavljaju ustvari način na koji su nadrealisti izlagali i osmišljavali svoje izložbe. Neki zidovi su ispunjeni od poda do plafona, dok su drugi poluprazni.

Imamo utisak da slikari komuniciraju jedni sa drugima preko dela i možemo jasno osetiti intimnost koja među njima vlada. Nit koja ih sve povezuje je svakako Pol Nuže, centralna ličnost i začetnik ovog pokreta u Belgiji. Isto tako, možemo posmatrati i evoluciju svakog umetnika, što je posebno interesantno kod Rene Magrita ili Pola Delvoa.

Druga izložba, pod nazivom „Imagine!“, koja traje do 21. jula, osmišljena je u saradnji sa centrom Žorž Pompidu u Parizu povodom istog događaja – stogodišnjice od nastanka nadrealističkog pokreta. Iako se ove dve postavke mogu videti odvojeno, mislim da je ugođaj upotpunjen upravo ukoliko se vide zajedno.

One predstavljaju jedinstvenu priliku da se upliva u nadrealističku estetiku preko tematike snova, metamorfoze i halucinacija. Kao i psihoanaliza, nadrealistička poetika otvara put svemu što se nalazi u prostoru između svesti i podsvesti ili između razuma i instinkta. Kao u nekom košmaru, učestvujemo u vizijama nastalim tridesetih godina prošlog veka, prepunih užasa jednog mračnog perioda koji tek dolazi.

Halucinacije prebacuju posmatrača u atmosferu teskobe i izolacije, jer se suočava sa slikom sveta koji je u raspadanju. U nekim naučnofantastičnim pejzažima prepliću se čudna bića, mineralni svetovi i neobični oblici. Sva ta tematika kao da potiče iz nekih paralelnih sfera u kojima žive i anđeli i demoni.

Postavku čini 130 dela najpoznatijih svetskih umetnika ovog pokreta među kojima su: Maks Ernst, Đorđo de Kiriko, Salvador Dali, DŽekson Polok, Huan Miro, Leonor Fini, Men Rej, Rene Magrit i drugi.

Cilj ove izložbe je da se nadrealizam pre svega predstavi kroz prizmu simbolizma, preko veza, ali isto tako i razlika između umetnika. Simbolizam je bio vrlo izražen u Belgiji od 1880. a predstavljali su ga naročito slikari Rops, Spiliart i Knopf.

Posle Brisela i Pariza, postavka će nastaviti put preko Hamburga (Hamburger Kunsthalle), Madrida (Fundación Mapfré) da bi se završila u Filadelfiji (Museum of Art).

Ambicija nadrealista nije bila samo da promene dotadašnju estetiku, već i društvo u kome su živeli. Može se reći da su u Belgiji u tome sigurno uspeli. Svojim specifičnim jezikom, izrazom i smislom za humor, nadrealizam ostaje i danas veliki izvor inspiracije za mnoge umetnike, u ovoj zemlji. Taj pokret je prevazišao okvir istorije umetnosti i postao sastavni deo kulture i načina života Belgijanaca.