Kornel Mundruco: Ovo nije borba protiv jedne osobe

U cilju jasnoće razgovora, valja navesti da glavna junakinja filma „Krhotine žene“ („Pieces of a Woman“, 2020) gubi bebu u porođaju za koji se sa mužem odlučila da bude obavljen u njihovom domu, samo uz pomoć babice.

Svi vaši filmovi imaju politički aspekt, a u slučaju filma „Krhotine žene“ bih vas pitao može li se načiniti paralela između glavne junakinje koja prihvata odgovornost za svoje odluke, na koncu ne kriveći druge ljude, i današnjeg mađarskog društva? Prihvata li se opšta odgovornost za dugotrajnu vladavinu nekoga poput Viktora Orbana? Takođe, postoji i element traume koju junakinja pokušava da prebrodi. I mađarsko društvo je sada u nekoj vrsti postraumatskog stanja?

– U političkoj je traumi, i te kako. Apsolutno. Zanimljivo je to što ste rekli. Moje, mađarsko društvo je u stanju koje nalaže da se ustane, da se stoji bez pomoći, da se bude odrastao. Mora se promeniti sistem i cela zemlja je vrlo entuzijastična po tom pitanju. Svi osećamo da se nalazimo u „nultoj tački“. Istina je bila tu da se izgovori, i mi smo je izgovorili. „Ne želimo da ovako nastavimo“. Ali šta to znači? Ovo nije borba protiv jedne osobe. Ne radi se tu zaista o Viktoru Orbanu, već o sistemu i odnosu prema moralu. Moralnost je izgubljena. U poslednjih dvadeset godina konstantno smo imali distorzije morala, pa je na koncu ceo sistem postao potpuno amoralan, neetičan, sa nepoštovanjem svega što u Ustavu piše na temu jednakosti među ljudima. Zakoni su važili za društvo, ali je politički režim bio iznad zakona. To je postalo toliko očigledno da se moralo menjati, i sada svi osećamo da imamo ogromnu odgovornost prema budućnosti, da je ovo veliki istorijski trenutak u kojem ne smemo da zajebemo stvar.

Upravo bih se malo vratio u istoriju. Ildiko Enjedi je 2017. godine, kada je osvojila Zlatnog medveda u Berlinu za film „Na telu i duši“, komentarišući stanje društva u svojoj zemlji, rekla da je Mađarski filmski fond neka vrsta ostrva relativne slobode i stvaralačkog mira. Nešto slično se dešavalo i u Srbiji, a sada deluje kao da je mehur pukao. U kom trenutku jedno takvo ostrvo postaje nešto što više nalikuje rezervatu ili zatvoru? Kada režim odlučuje da odustane od politike finog korumpiranja umetnika?

– Konkretno, u mađarskoj smo poslednjih decenija imali dva direktora državnog filmskog fonda. Prvi je bio Andrju Dž. Vajna (holivudski producent rođen u Mađarskoj – „Rambo“, „Crveno usijanje“, „Totalni opoziv“…; primedba P.S.), koji je uspostavio sistem koji nije bio zasnovan na evropskim praksama, nije bio po pravilu jednak za sve, ali jeste bio vođen od strane profesionalca koji je stvorio neku vrstu mehura. Već postojeći autori su bili podržavani – uglavnom nije bilo otkrivanja novih – i to je nekako funkcionisalo. Ja sam takođe mogao da radim, snimio sam vrlo politički kritičkog „Belog boga“, „Jupiterov mesec“ koji je bio na strani migracija a protiv postojećeg političkog sistema. To je sve nastalo u okviru sistema, a onda je Vajna 2019. godine umro, i kada je Čaba Kael postao novi direktor stvari su postale nemoguće. Mislim da svi vi u istočnoj Evropi dobro razumete ovo što ću sada reći: nikada nisam planirao da snimam filmove u Americi. Scenario za film „Krhotine žene“ – po istinitoj priči koja se dogodila u Mađarskoj – sam poslao na konkurs i nije mi dodeljen novac. Tek onda je scenario pokazan američkim producentima, a pitanja koja sam sebi tada postavljao su bila: „Kako da opstanem?“, „Kako da se bavim svojim pozivom?“, „Kako da pred sobom ostanem moralno neuprljan, i da radim filmove koje želim?“. Otprilike 2016. ili 2017. desio se kraj tog malog mehura, koji zapravo ni pre toga nije bio do kraja demokratski, u kojem se bežalo od evropskih koprodukcija, ali je ipak bilo podnošljivo. Nakon toga je usledila potpuna politička kontrola mađarskog filma, uz političku agendu koja je dolazila iz ministarstva kulture.

U Srbiji bi u narednih godinu dana mogla da se dogodi ogromna politička promena, i zanimalo bi me da mi kažete kako se po vama u Mađarskoj desilo stanje u kojem su finansijski dobrostojeći ljudi, srednjeklasni građani, takođe i umetnici, Orbanu okrenuli leđa? Režimi poput Orbanovog ili Vučićevog imaju svoju glasačku bazu u neobrazovanim, siromašnim slojevima, ali ne bi mogli opstajati bez privilegovanih „ćutača“.

– Pitanje je ekstremno kompleksno. Po meni je najpre važno ovo: narod nije glup. U narodu se uvek oseća šta je ispravno a šta nije. Recimo, narod je osećao da je u pravu kada je glasao za Orbana pre šesnaest godina. Levičarska vlast je bila impotentna do krajnosti i očajno vođena.

Što nije mnogo drugačije od onoga što je bilo ovde u to vreme.

Sledeća stvar je bila pojava Petera Mađara, koji je imao dva osnovna koncepta. Prvi je bio: „Neću da imam posla sa bilo kim ko je bio deo nekakve političke agende u poslednjih dvadeset godina“. Ta odluka je bila briljantna, jer su svi počeli da osećaju obećanje novog početka. Nismo povezani ni sa čim, ne prizivamo devedesete, otvaramo prazan list papira. Drugi koncept je bio da tri puta poseti svako selo. Prepešačio je zemlju, gotovo vršeći čin sopstvene edukacije. „Koji su vaši problemi i kako bih ja mogao da vam pomognem?“. A on je desničar koji je potekao iz FIDES-a, i svi u uskom centru Budimpešte su bili krajnje sumnjičavi. Ali kada razmislite koliku je veru potrebno imati da prepešačite svoju zemlju, onda shvatite da se odvija istinski levičarski pokret koji predvodi desničarski političar. U isto vreme, levica je potpuno zaboravila svoje korene i izgubila vezu sa narodom, radnicima, seljacima. Bavili su se mikro-problemima poput roda, što takođe jeste bitno, ali su na taj način izgubili fokusiranost. Pre oko godinu dana sam počeo da primećujem da unutrašnjost zemlje reaguje. Znate, Budimpešta je sve vreme bila antiorbanovsko ostrvo koje je egzistiralo unutar sistema. Naravno, ništa se ne bi moglo postići bez slobodnih medija i društvenih mreža. Društvene mreže su postale nova televizija, jer je na staroj televiziji bio samo „fake news“ i narodu je bio potreban kanal za istinu. Kao što sam rekao na početku, pitanje je jako kompleksno, i ja samo mogu da pokušam da dam nekoliko jednostavnih odgovora.