foto screnshot N1U subotu je na TV Nova S emitovan je polučasovni film Tamare Aćimović „Presedan“, čime je, pre svega, policijska brutalnost 14. avgusta prošle godine u Valjevu dobila i svoju umetničku optužnicu. Na svojstven način – slikom, pripovedanjem, svedočenjima, scenskom radnjom – film slično predočava kao tekst Emila Zole „Optužujem!“. Kao umetnost, ovaj film izaziva osećanja, ali i ono što dramatski sadržaji nose – saosećanje, tugu, zgražavanje i bes, ali nema katarze.
Istina je da je znatan deo ovog sadržaja bio dostupan preko izveštaja, kao i prenosa uživo na kanalima Nove S i N1, nikako na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, ali je ovo zaokruženo ostvarenje koje nema vremenskih ni teritorijalnih ograničenja. Kao takvo, ostaje trajan zapis o vremenu beščašća u Srbiji.
Posebnu težinu nose svedočenja žrtava policijske torture, najviše onih mladih, koji su izvlačeni iz taksija, lokala, koji su prebijani iako nisu učestvovali u protestima… Jedna majka, koja bi mogla da bude sinonim za sve majke čija su deca na udaru ovog režima, potresno priča o svom maloletnom sinu na koga se obrušilo petnaestak gnevnih žandarma. Kao hijene, tukli su ga palicama, nogama šutirali, pa se posle s predumišljajem vraćali da zadaju još koji udarac nemoćnom detetu na asfaltu.
Ili svedočenje Vladimira Đorđevića, mladića koji je dobio Povelju grada Valjeva, a besomučno pretučen da su ga koleginice i kolege danima vidale u valjevskoj bolnici. On je kroz suze svedočio da se policijska brutalnost tu nije zaustavila, nego su krajnje podmuklo vršili pritisak i na njegovu majku, jedino što ima. Kao epilog, dobio je otkaz u toj istoj valjevskoj bolnici.
Ova svedočenja, iskrena, potresna, bila su sva u crnoj pozadini, karavađovski dramatična. Ali, da sve ovo nije zatvoreno i završeno, postoje i tužbe. Jana Aćimović Planojević, advokatica, navodi da je podneto 40 tužbi za prekomernu upotrebu sile, čak i za pokušaj teškog ubistva. Među oštećenima je i sedam maloletnih lica, što bi bio i dužan posao za zaštitnike maloletnih lica, čak do UNICEF-a.
Svojevrstan kontrast ovoj brutalnosti, ali kao karikatura ili Gojini kapričosi, su i izjave ministra policije Dačića, sve u okruženju najviših policijskih dužnosnika, da je policija svoj posao profesionalno uradila!? S druge strane, Valjevo ovo ne zaboravlja, i svakog meseca građani protestima podsećaju da se ovde država najsurovije obračunala sa njima. Ovde je i spomenik Stevanu Filipoviću, kao obeležje trajnog nepokora, i to Valjevci svakako pokazuju. Oni drugi, nadležni, pre svega tužioci koji su dužni da na svako kršenje zakona reaguju, ćute nemo svih ovih meseci. I upravo je ovaj film dovoljan za jednu neobranjivu optužnicu, i zna se ko su odgovorni. Ponajpre, jer u policiji postoji komandna odgovornost, a ona ljudska odavno je pokazano da je nema.
Međutim, sve ovo što se u Srbiji događa nije od juče, i umnogome se i mentalitet promenio. Pa tako, nakon gostovanja autorke filma Tamare Aćimović u jutarnjem programu Nove S, znatan broj tzv. komentara na Fejsbuku bio je krajnje neprimeren. Teško je poverovati, pa makar bili botovi, da neko ko završi barem osnovnu školu koja je obavezna, toliko skrene u golu mržnju, bestijalnost i opravdavanje neljudskog.
Autor je novinar iz Šapca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
