Uspon i pad države Srbije

Godine 1894. profesor Rimskog prava Svetozar Milosavljević posetio je Albera Malea, vladarevog nastavnika diplomatske istorije, koji je tvrdio da je srpski narod nesposoban da shvati smisao otadžbine i njeno značenje i da je to mišljenje delio i kralj Aleksandar Obrenović. Srbin je Francuzu odgovorio: „Moji drugovi i ja ‘tokom školovanja’ smo kod vas naučili šta je otadžbina. Vaša zemlja je klasična zemlja rodoljublja“. Dodajmo njihovoj tvrdnji reči srbijanskog kralja: „Za Srbina nema drugog Srbina osim njega“, pošto on sunarodnike, izvan Srbije, imenuje Švabama, Bugarima, Arnautima i Grcima.

Srbijanska elita učila je i od Francuza šta je otadžbina i, po njihovom mišljenju, na samom kraju 19. veka, u narodu se još uvek nije ukorenilo otadžbinsko rodoljublje. Od izbijanja Prvog srpskog ustanka i početka obnove Srbije do tog razgovora prošlo je devedeset godina, a od tada pa do početka Prvog svetskog rata protekle su još svega dve decenije. Premalo, i u prvom i u drugom slučaju, da bi jedan mali narod, neobrazovan, kulturno zaostao i ekonomski nerazvijen, postigao postavljene društvene i državne ciljeve voždova Karađorđa i Miloša. I, treba reći, da su Srbijanci zacrtavali državne ciljeve znatno ispred svojih mogućnosti.

Srbijansko seljačko društvo postiglo je neverovatne uspehe: oslobodilo se feudalizma među prvim u Evropi (1835), ustavima uredilo Srbiju, steklo nezavisnost (1878) i uzdiglo svoju državu u rang Kraljevine (1882). Usledio je period kada je građanstvo, predvođeno školovanijim delom društva, počelo da preuzima primat i predvodi narod i državu. Srbijancima, pa i rasutim Srbima izvan Srbije, nedostajao je plemićki sloj – aristokratija, kao neka spona između ova dva sloja, koja bi svojom ekonomskom moći, društvenim položajem i predvodništvom unapređivala društvo i državu.

Srbijansko seljačko društvo razvijalo se mukotrpno, a ostvarilo je solidne rezultate. Srbijansko građansko društvo krenulo je stazom uspeha, ali nije zabeležilo, posmatrano sa srpskog stanovišta, postavljeni cilj. Srbijansko komunističko društvo i sve što je došlo potom, vratilo nas je u prvu polovinu 19. stoleća, pre nezavisnosti.

Evo periodizacije razvoja naše države i društva u poslednja dva veka.

Kneževina i Kraljevina Srbija (1804-1918) – 114 godina.

Monarhistička i republikanska Jugoslavija (1918-1990) – 72 godine.

Savezna Republika Jugoslavija (1990-2006) – 16 godina.

Okrnjena Srbija (2006. i 2008 – ?, do svođenja na Beogradski pašaluk).

1903. – gašenje obrenovićevske ideje „Srbija pre svega“.

1914. – nepromišljeni Sarajevski atentat i povod za rat.

1941. – nepromišljeni 27. mart i novi povod za rat.

1990. – nepotrebni jugoslovenski građanski rat.

1999. – suludi rat s NATO paktom.

2006. – bekstvo Crne Gore od Srbije, najveći poraz Srpstva.

2008. – odvajanje Kosova i Metohije od Srbije.

???? – svođenje Srbije na Beogradski pašaluk.

Sunovrat Srbije počinje 1903, a produbljuje se 1914, 1941, 1990, 1999, 2006. i 2008. godine. Nešto malo više od veka uspeha (114 godina) i nešto malo više od veka propadanja (108 godina), bio bi to srbijanski i srpski neslavni državni bilans. Događaji poređani hronološki jesu tvrdoglavo nepobitni pokazatelj ubrzane naše propasti.

Izdvajam tri bitna uzroka našim porazima: radikalsko, karađorđevićevsko i komunističko opredeljenje i politika.

Radikalizam u Srbiji, pre i posle Jugoslovenstva. Radikalizam u Kraljevini Srbiji bio je u sukobu sa idejom Obrenovića i vladarima dinastije, a u Republici Srbiji, prikriven naprednjaštvom, u prijateljstvu je s predsednikom ali je ostao u sukobu sa obrenovićevskom idejom.

Karađorđevićevska ratna i jugoslovenska politika. U Prvom i u Drugom svetskom ratu, za dobro Srba izvan Srbije i Jugoslovena, Srbija i srpski narod prolili su previše krvi – bila su to vremena smrti, genocidno doba. Od tih tragedija Srbijanci i Srbi ne mogu se više nikada biološki obnoviti. Ako je za demokratiju jedan glas bitan, onda je i za državu jedan život bitan, a tek milioni! U to vreme je Jugoslovenstvo potisnulo Srpstvo.

Komunističko suzbijanje Srpstva: proglašenje crnogorske nacije, federalizacija na nivou republika s rascepkanim Srpstvom, federalizacija Srbije s idejom što manja Srbija – jača Jugoslavija. Produžen je primat Jugoslovenstva nad Srpstvom i zavičajnosti nad otadžbinom.

Državotvorni bilans je poražavajući – sve gore od gorega, a najgore tek dolazi! U vreme DEPOS-a, o čemu mogu da svedočim kao jedan od osnivača i njegov aktivan član, ministar spoljnih poslova jedna zapadne zemlje, u razgovoru s našom deputacijom, saopštio nam je: ako ne prihvatimo njihove uslove u pogledu rešenja kosovskometohijskog pitanja, svešće nas na Beogradski pašaluk. Zar sve što sam ranije naveo, hronološkim redom, ne ukazuje da se ostvaruju reči ovog visokog predstavnika zapadnoevropske demokratije. Ispisana hronolgija nedvosmisleno nam ukazuje da se, kako vreme protiče, ubrzava završna faza sunovrata Srbije.

Usled nesmotrene, nedržavotvorne i neuke srbijanske politike, lišene otadžbinskog rodoljublja od 1903. godine do danas, pruža se mogućnost svetskim moćnicima, uz pomoć našeg okruženja, da nas vrate u doba kada se sultanovim hatišerifima vladalo u Beogradskom pašaluku, u doba Kneževine Srbije.

Da li bi neka ženska revolucija mogla da spase Srbiju od propasti, nešto poput Amazonki ili Jovanke Orleanke, budući da su muškarci desetkovani i istrošeni.

Autor je univerzitetski profesor istorije u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.