Nametnuti Pravilnik Narodnog pozorišta u Beogradu izazvao je buru

Birokrata koji je pisao prethodne rečenice pojma nema o društvenoj i estetskoj ulozi umetnosti, a nije mu bliska ni istorija književnosti. Umetnik nije zanatlija koji pravi cipele po narudžbini, a politika bi htela da umetnik stvara po njenom nalogu. U istoriji srpske književnosti mnogo je tužnih epizoda zato što je država htela da u umetnosti bude sve po njenom. Setimo se samo sudbine stvaralaštva Jovana Dučića, najistaknutijeg srpskog pesnika u 20. veku, koji je petnaestak godina posle Drugog svetskog rata bio prognan iz srpske literature.

Nisu objavljivane njegove pesme, nije pominjan na prigodnim obeležavanjima književnih datuma, nije ga bilo u školskim programima. Ali, Dučić je bio poznat među pravim ljubiteljima poezije. U užim krugovima, za kafanskim stolom, u privatnim razgovorima recitovani su njegovi „Jablanovi“. Ipak, umetnost je nadjačala politiku.

Pa su nastale Trebinjske večeri poezije koje su vaskrsavale čuvenog Trebinjca Dučića. Danas je njegovo počivališta na divnom izbrešku pored Trebinja turistička meka. Dolaze ljudi da se poklone princu srpskih pesnika.

Drugi slučaj koji valja pomenuti, jer je vrlo karakterističan, je skidanje predstave „Kad su cvetale tikve“ po romanu Dragoslava Mihailovića sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Nalog je došao iz samog političkog vrha. Tada se nisu proslavili i neki naši istaknuti glumci koji nisu uputili ni reč protesta. Ali Mihailovićev roman se nije mogao izbrisati is srpske književnosti. „Tikve“ i dalje cvetaju.

Politika teži da da umetnost bude ne samo njena zaštitnica nego i prethodnica. Kritika može da bude opasna. Zbog jedne pesme u kojoj je Staljin prepoznao sebe, Osip Mandeljštam je nastradao. Orhan Pamuk, nobelovac, u obraćanju u Srpskoj akademiji nauka, kaže da je dužnost književnika da kaže NE. „Pišem zato što sam ljut na sve vas, i na svakoga. To radim jer volim da sedim u sobi celi dan, i da pišem. Samo tako mogu dati doprinos životu koji danas živimo te da ga pisanjem pokušam promeniti. Pišem jer želim da mi, ali i celi svet, shvati kakav život živimo u Istanbulu i Turskoj“. Onaj koji je pisao novi Pravilnik Narodnog pozorišta sigurno se protivio da se sa pozornice čuje kakav život mi živimo u Beogradu i Srbiji. Glumcima je pokušao da nalepi flaster na usta. A oni neće da ćute. Reč je njihov alat.

Oni koji hoće da ukoloteče umetnost kao da ne shvataju da je vreme sluganske poezije prošlo. Opravdano se može postaviti pitanje da li je Vladimir Nazor pesmom „Titov naprijed“ više doprineo ili odmogao Titu. Pisac Pravilnika trebalo bi da se zapita zašto je danas toliko popularna pesma ‘Naši dani’, Vladislava Petkovića Disa napisana pre više od sto godina. Zašto se na nju pozivaju oni koji kritički misle? Neka pročita stihove:

Razvilo se crno vreme opadanja,

Nabujao šljam i razvrat i poroci,

Podig’o se truli zadah propadanja,

Umrli su svi heroji i proroci.

Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,

Na visoko podigli se sutereni,

Svi podmukli, svi prokleti i svi mali

Postali su danas naši suvereni.

Progledale sve jazbine i kanali.

Kad pročita, shvatiće da se Disovi ‘Dani’ i naši sadašnji dani. I doći će mu u glavu da prava umetnost nije sluga.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.