Uzdrmani temelji sedmodecenijskog mira

Ugovorom iz Mastrihta uspostavljena je monetarna unija, ali politička unija, neophodan preduslov za uspeh zajedničke valute, ostala je puko obećanje. Evro i države koje su usvojile tu valutu sada plaćaju ceh. Evrozona sada leži na uzdrmanim temeljima konfederacije država koje su posvećene očuvanju monetarne unije, ali i svoje fiskalne nezavisnosti. U vreme krize, to je neodrživo.

Na početku krize, između 2007. i 2008, suštinski propusti evrozone bili bi ispravljeni da je Nemačka podržala zajednički odgovor Evrope na probleme. Ali, nemački zvaničnici su želeli da očuvaju nacionalne interese, odnosno konfederalni pristup Evropi. Tokom istorije, konfederacije nikada nisu uistinu bile uspešne jer je pitanje suvereniteta (što podrazumeva i pitanje moći i legitimiteta) ostalo nerešeno. Sjedinjene Države predstavljaju primer za to. Posle dobijanja nezavisnosti, američke kolonije su se ujedinile po principu konfederacije, ali taj projekat je doživeo propast u finansijskom i ekonomskom smislu, i SAD su se ubrzano kretale u pravcu federacije.

Danas, Evropa – ili, preciznije, evrozona – suočava se s gotovo istovetnom situacijom, iako su istorijski uslovi za dalju integraciju mnogo složeniji i teži nego što je to bio slučaj u Americi posle sticanja nezavisnosti. Evropa ima tri izbora. Nastavak konfuzije samo bi doprineo intenziviranju i produženju krize. Ukidanje monetarne unije označilo bi kraj samog evropskog projekta i izazvalo haos koji se ne bi mogao obuzdati. Najzad, Evropa bi mogla da počne da se kreće u pravcu istinske ekonomske i političke integracije – korak za koji današnji lideri nemaju hrabrosti jer ne veruju da imaju dovoljno podrške domaće javnosti.

Stoga, postoje brojni pokazatelji da će se pribeći kombinaciji prve i druge opcije, a kada se evropski projekat nađe na rubu propasti, možda će kucnuti čas za federalističko rešenje. Ipak, naglasak je na reči „možda“, imajući u vidu činjenicu da će postojati šansa za strmoglavi pad u ambis. Inertni pristup Evrope kada je reč o krizi već je izazvao negativne posledice koje su jasno vidljive. Pasivnost izabranih zvaničnika izazvala je nepoverenje javnosti i dovela u pitanje evropski projekat. Nesumnjivo, kriza počinje da urušava temelje – francusko-nemačko i transatlantsko partnerstvo – evropskog poretka uspostavljenog posle Drugog svetskog rata koji je obezbedio period mira i stabilnosti bez presedana u istoriji kontinenta.

Pritisak s kojima se suočavaju finansijska tržišta stigao je do Francuske i predstavlja opasnost koja neće ubrzo biti otklonjena. Ukoliko se Francuska nađe na kolenima, a Nemačka odlučno i sa svim sredstvima koje ima na raspolaganju ne podrži svog partnera, evropska katastrofa biće potpuna. To bi moglo da se dogodi uskoro – Francuska nije u stanju i neće zapostaviti mediteranski region, a „izlazne fantazije“ koje imaju bogati Evropljani sa severa (iznad svega Nemci) podrivaju francusko-nemački stub evropskog mira.

S druge strane Atlantika, američka fiskalna kriza i slab ekonomski rast prinudiće Sjedinjene Države da smanje vojno prisustvo na svetskoj sceni. Štaviše, SAD će se sve više usredsređivati na Pacifik umesto na Atlantik. Imajući u vidu nestabilno istočno i južno susedstvo Evrope, takav zaokret predstavlja dodatnu bezbednosnu pretnju za koju nismo pripremljeni ni materijalno ni intelektualno. Čak i danas, vojna slabost Evrope počinje da podriva transatlantske odnose.

Druga pretnja za transatlantski savez dopire od novog svetskog poretka koji je u nastajanju. Naredne godine i decenije obeležiće sve agresivniji američko-kineski dualizam jer Kina postaje snažnija, a Amerika je i dalje slaba. Iako će to rivalstvo imati vojnu komponentu, što se vidi na primeru velikog vojnog uspona Kine, uglavnom će se ispoljiti u ekonomskoj, političkoj i zakonodavnoj sferi uticaja. U tom procesu jugoistočna Azija i Pacifik odigraće centralnu ulogu.

Ali, Kina će pokušati da uvuče Evropu u novu globalnu igru. Nesumnjivo, takav proces je već počeo. Nedavne posete kineskog premijera Vena Điabaoa evropskim državama pogođenim krizom, kojima je ponudio izdašne zajmove i pomoć, jasno pokazuju kineske namere. Istovremeno, slabost Amerike i sve veća zavisnost Evropljana (naročito Nemaca) od izvoza na kinesko tržište, kao i privlačnost Dalekog istoka u celosti, predstavlja uvertiru u novu evroazijsku perspektivu dok transatlantski savez slabi. Iluzije Evropljana u vezi sa Azijom više neće biti usmerene na Rusiju, koja naprosto nema ništa da ponudi osim svojih prirodnih sirovina. Ali, ovoga puta iskušenje dopire iz Kine, koja dobro razume značaj Evrope u svom geopolitičkom nadmetanju sa SAD.

Baš kao što je to slučaj sa Nemačkom, kada je reč o Francuskoj, Evropa mora nepokolebljivo da podrži svog transatlantskog partnera da se ne bi našla u velikoj opasnosti. Dva temelja evropskog mira koji traje sedam decenija urušavaju se. Njihova popravka zahteva ništa manje od nastavka dugotrajnog procesa uspostavljanja snažne i ujedinjene Evrope.

Autor je bivši ministar inostranih poslova Nemačke