Vasiću, plaćam kolače!

Sa manje bolnim posledicama i španijel u priči Stivena Likoka svakodnevno mokri uz nogu verenika Mimi O’Konor… A po upornosti takmac im je Miloš Vasić, koji me pominje u svakoj svojoj kolumni, i viče: „Močo, vidi kako znam latinski!“

Pre nekih mesec i više dana, pošto sam ga sprečio da proturi laž u vezi sa jednim mojim sudskim sporom koji se njega ama baš nimalo ne tiče, poručio sam da više neću javno reagovati na njegove tekstove. Zašto sada postupam protivno tom obećanju?

Razloga ima više. Prvo: vrućina je i ne prija mi Vasićevo trljanje o mene. Drugo: ulazi mi u cipele. (Prođi me se, Vasiću! Idi, bre, pa zapišavaj svoj fikus! Ili šimšir u dvorištu…) Treće: godine mi – a punim za neki dan pedeset prvu – nisu donele mudrost, već samo istanjile živce. Uobražena nedoučenost me ljuti, a buka – poput one koju Vasić stvara – čini nervoznim.

Rizikujući da ispadnem smešan ako se ispostavi da jedini Miloša Vasića shvatam ozbiljno, ne mogu, kao do sada, da sa blagonaklonom snishodljivošću pređem preko onoga što piše. U poslednjoj svojoj kolumni, naime, on navodi citat „Vivos voco, mortuos plango, fulgura flango“ i poručuje mi: „Fridrih Šiler, Močo!“ (On je, kao, čuo za još nekog Šilera, pa da ne bude zabune, ovog puta misli na Fridriha…)

E, pa nije! Reč je o tradicionalnom – javlja se od 12. veka – natpisu na crkvenim zvonima: „Žive zovem, mrtve oplakujem, munje lomim“ koji je Šiler samo uzeo za moto svoje balade „Pesma o zvonu“. I još, citat nije tačan: nije „flango“ već „frango“. Glagol „lomiti“: frango, frangere, fregi, fractum…

Zašto je Vasić, inače oprezan i pažljiv u dosadašnjem pokazivanju svoje erudicije, dozvolio sebi ovakvu dvostruku grešku? (Što ga, naravno, neće omesti da nastavi po starom, uprkos tome što je sve smešniji, ali to je već domen druge nauke.)

Slučaj komedijant (Vasiću, plaćam kolače ako pogodiš odakle je ovo! Da ti pomognem, prvo slovo „C“! Ne, kakav bre Cezar! Hajde opet! „C“? Dva slova: „Cr“? „Crrrrrr…“? ) udesio je da mi u ruke dođe knjižica „Mali kompendij latinske mudrosti“, štampana u Subotici prošle godine. Prodaju je ljubazni mladići na Cvetnom trgu u Beogradu, tačno na putu kojim Vasić odlazi u „Vreme“, a ja na posao u „Blic“. E, pa, u toj brošurici, ispod čijeg naslova piše „spisak sentenci koje možete citirati u svakoj prilici i ostaviti utisak na okruženje“, nalaze se sve latinske izreke koje je Vasić navodio od marta ove godine. I nema nijednog latinskog citata od tada u njegovim kolumnama koji se ne nalazi u ovoj sveščici. Šta nam to govori?

I još: ovde je „Vivos voco…“ navedeno u onom pogrešnom obliku, i pripisano Fridrihu Šileru. Molim? Da, sve nam to nedvosmisleno ukazuje na Vasićev izvor mudrosti i znanja.

Sa izvesnim žaljenjem ukazujem na ovu činjenicu, jer i dalje cenim Vasićev lepršav stil i laki humor, a do pre nekoliko godina i verovao sam njegovim sudovima. Šta ga nagoni da se sada gura – kako on misli – među književnike, ne znam. Ali imam za njega jednu izreku: „Ne sutor supra crepidam!“

„Mnogo je mačku goveđa glava.“

P. S. Vasiću, doslovni prevod je na strani 5 „Malog kompendija“, treća odozdo!

Momčilo Petrović, novinar, Beograd