Veliko prženje

Visoke temperature usred leta – kao sneg u januaru nekada davno, dok je snega još bilo – ponovo su iznenadile nadležne. I ove godine dočekane su bez propisa o tome u kom slučaju se proglašava elementarna nepogoda i ko šta čini radi sprečavanja posledica. Problem se rešava palijativno i parcijalno – na nivou opština i gradskih komunalnih službi. Beogradske vlasti postavile su na dvadesetak mesta u gradu cisterne s vodom za osveženje, naložile češće zalivanje zelenih površinu, zabranile prodaju jaja na pijacama, apelovale na racionalnu potrošnju vode… Građanima se ne preporučuje izlazak na sunce, ali se ne nudi alternativa – drugačije radno vreme u delatnostima u kojima je to moguće, duže pauze za osveženje, obaveza poslodavca da organizuje osveženje, uslove i režim rada koji bi doprineli da se paklene vrućine što lakše prebrode.
Mnoge države imaju planove za ovakve vrele dane, pa i skloništa s klima uređajima za one koji ih nemaju u domovima. U Srbiji, takvima ostaju samo šetnje po klimatizovanim tržnim centrima. I nada da će do njih stići živi po vrelim ulicama. Iako se, nekako nategnuto, može pronaći zakon (doduše iz 1972) na osnovu kojeg bi mogla biti proglašena elementarna nepogoda, nije jasno ko bi to trebalo da uradi. A Vlada je – ne svi njeni članovi, doduše – na godišnjem odmoru.
Znamo na koji se način oporezuju privatni dirižabli – iako ih je jedan ili dva u Srbiji, ali nije poznato šta je činiti svake godine kada toplotni talasi prete građanima. Tim pre što su takvi talasi i sve češći i sve duže traju.
Uzgred, možemo samo da se žalimo na vrućinu, ali malo ko pita koliko smo sami doprineli promeni klime – koliko puta je niska cena bila presudnija za kupovinu određenog proizvoda od ekološke svesti ili koliko puta smo se pravili da ponekada zagađenja ne primećujemo, držeći da nije važno, to naše malo… Možda se i zbog tog našeg malo, sada pržimo uveliko.