Vezivanje sopstvenih ruku

Aleksej Kišjuhas Zamislite da je 1962. godina i da ste u koži predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Sovjetski Savez je upravo bacio nuklearnu bombu koja je uništila Njujork, ali je poznato da neće baciti drugu. Vi imate moć da telefonskim pozivom pokrenete operaciju bacanja bombe na Moskvu. Šta učiniti? Državna politika poručuje da se valja osvetiti za nuklearni napad. Ali, s druge strane, užas se već desio, milion novih žrtava neće vratiti milion postojećih. A i nova nuklearka mogla bi trajno oštetiti atmosferu Zemlje i dovesti do pogoršanja ili kraja života na planeti uopšte. Ali, opet, upravo je ova činjenica navela Sovjete da napadnu – znali su da, kada već bomba padne, neće biti realnog interesa Amerikanaca za osvetom, osim iracionalnog prkosa i golog inata. Samim tim bi bilo bolje pokazati Sovjetima da Amerika nije blefirala u svojim pretnjama. Ali, opet, koja je svrha takve demonstracije moći? Što je učinjeno, učinjeno je.
Šta se u toj problematičnoj situaciji radi, pita se psiholog Stiven Pinker koji je i ispričao ovu hipotetičku storiju. Tada se proklinje sloboda, veli on. Jer, dileme ne bi bilo ako bi odluka o protivnapadu bila automatska, odnosno kada predsednik o njoj ne bi morao razmišljati. Kada bi postojao slepi kompjuter koji bi automatski pokrenuo protivnapad. Tada bi i Sovjeti bili svesni da ukoliko lansiraju napad na Njujork, automatski dolazi do protivnapada na Moskvu i bolje bi razmislili da li pritiskati crveno dugme.
Zvuči bizarno, ali je istinito. U ovako taktičkim pitanjima, dobra stategija glasi: vezati sopstvene ruke. Otmičar aviona će osigurati da ga putnici ne uznemiravaju ako se opaše eksplozivom koji, ukoliko dođe do naglih meškoljenja, automatski okida. Tinejdžer koji u igri „kukavice“ vozi automobil u susret drugom tinejdžeru pobediće ukoliko protivniku pokaže da je odšrafio sopstveni volan i bacio ga u žbunje. Vezati se za železničku prugu iz protesta, praviti se da neko natprirodno biće upravlja vašim ponašanjem ili se prosto napiti – sve su to nekad dobre strategije, iako se zasnivaju na odricanju od slobode.
Kakve veze ovo ima, recimo, sa Kosovom? Neke ima. Pregovarački timovi sebi, svesno ili ne, vezuju ruke pred međunarodnom zajednicom odnosno zvaničnicima koji se nalaze iza skraćenica poput EU i UN. Srbija sopstvenu neslobodu nastoji pokazati pretnjama u pogledu porasta rejtinga Srpske radikalne i sličnih stranaka. Drugim rečima, dobar deo demokratske javnosti sam sebi vezuje ruke, odnosno ističe da će pojedine akcije u pogledu Kosova automatski proizvesti određenu nedopadljivu reakciju – vi nama „otmete petnaest odsto“, mi vama nove Miloševiće. Krucijalni argument upravo je navodni automatizam cele stvari. Kao da najednom demokratska javnost i njeni politički lideri neće imati nikakvu kontrolu niti zaslugu: stvar je neizbežna, gotovo sudbinska. Nije da ovo nije upalilo – zimus su pregovori o statusu zamrznuti do završetka izbora u Srbiji. Sledeći automatizam kojim Srbija preti jeste navodno nužno eskaliranje sukoba u mnogim drugim regijama ove planete. Kao da Tamilski tigrovi ili dalaj lama čitaju rezolucije Saveta bezbednosti.
Albanski tim čini nešto slično: preti automatskim nasiljem. Ukoliko Kosovo ne dobije nezavisnost, situacija na terenu automatski će se pogoršati u vidu nasilja prema enklavama u kojima žive Srbi, ističe se. Kosovska vlast time sebi takođe svesno i taktički vezuje ruke poručujući kako najednom neće moći imati kontrolu nad delovima albanskog stanovništva sklonim agresivnom ponašanju. Verovatno je i da ova pozicija ostvaruje dobre rezultate.
Međutim, vrhunac taktiziranja koje podrazumeva odricanje od tereta slobode ipak je na Beogradu. Svakako, posredi je fenomen „tehničke vlade“, kao i vidljivo odugovlačenje u pregovorima o novoj vladi, te pretvaranje Srbije u „nevladinu organizaciju“, kako se to može čuti. Nije ovo samo beg od odgovornosti, već i svesno vezivanje sopstvenih ruku u taktičke svrhe. Deinstitucionalizovanjem društva, u kojem delimično ili uopšte ne funkcionišu parlament, vlada i ustavni sud, želi se jahati na karti nelegitimiteta. Samome sebi vezuju se ruke i potom se viče: „Vezane su mi ruke“. Namerno se ne sluša na času i potom prigovara da se nije čulo šta beše za domaći zadatak. Ali, po svemu sudeći, međunarodnoj zajednici se fućka za ove izgovore loših đaka. Publika za ovu strategiju je domaća ili, možda još više, domaći udžbenici iz istorije par vekova posle. Čini se da i tehničari iz Vlade Srbije svakodnevno proklinju slobodu koja im je data i da se – strateški misleći na sopstvenu poziciju u budućnosti – nastoje ratosiljati ove slobode. Time se borba za realni interes današnjih živućih ljudi gubi u željama da se sa sastanaka izlazi kao debaterski pobednik nešto realnije igre „Rizika“. Sa ili bez znaka navoda.