VidovDANAK

Eto: od Gazimestana, najmasovnije političke liturgije u poratnoj Jugoslaviji, danas koristi imaju još jedino oni koji nisu glorifikovali prošlost, manipulisali memorijom, igrali na kartu najdubljih emocija…, samo su, krajnje profesionalno, odrađivali svoj posao. Milošević, koji je bio opravdano odsutan, ni fotosima se ove godine nije „pojavio“ na gazimestanskom vidovdanskom uranku. Na mitskom platou, međutim, nije bilo ni živih glava iz bataljona intelektualaca koji su, kao izrazita nacionalistička prethodnica, pripremali kosovski teren za lansiranje „nekog“ Miloševića. Nikog nije bilo ni iz golemog ešalona predgazimestanskih činovničkih apologeta, Slobinih saboraca koji su partijsku ideologiju podredili nacionalnoj homogenizaciji srpskog naroda. Je li se to narod otreznio?! Onaj narod koji je, pre 20 godina, slaveći poraz od pre 600 godina, pevao u čast velike pobede – „vraćenog samopoštovanja“?! Ko mu je to došapnuo da je takva pobeda lišena sadržaja?!

Fizička smrt Josipa Broza bila je i simbolična smrt onoga što je Tito politički bio. To je bio kraj druge Jugoslavije, kraj Titove Jugoslavije, kraj ideološkog pakta koji je Jugoslaviju držao na okupu. Dotadašnji tip društveno-političkog sistema bio je izgrađen na pretpostavci postavljanja jednog moćnog centralnog tumača i koordinatora. Nestankom Tita, ključnog elementa, ceo sistem je pokazao da je nesposoban da funkcioniše. Svi su se dokopali nekog elementa tog sistema i vodeći unutarpartijsku borbu nastojali da se nametnu kao univerzalne vođe. U rasulu nije bila samo država nego i referentne tačke koje su činile identitet sistema. Slobodan Milošević, predsednik Srbije, bio je prvi koji je plodno iskoristio to stanje. Posle serije putujućih mitinga, gde se na narodnim hepenzima u više od 100 gradova širom Srbije okupilo blizu tri miliona, a na beogradskom Ušću još dodatnih najmanje milion ljudi, gotovo godinu dana trajale su pripreme za vidovdansku proslavu 600-godišnjice bitke na Gazimestanu, kao krunu jednogodišnje aktivnosti naroda na političkoj sceni.

Milošević je, u pratnji Sente, s prstom na orozu, Jovice Stanišića, budnog civilnog oka i Milorada Vučelića, takođe u civilu, među nebeski narod na Gazimestanu stigao s neba, helikopterom. I dočekan kao Bog. Njegova komunikacija s masom davno je već izgubila dimenzije uobičajenog političkog odnosa i poprimila naznake fanatičnog, gotovo religijskog verovanja. Ikonografiju proslave činila je salata od komunizma i hrišćanstva, mitskog i socrealističkog, arhaičnog i modernog. Dresing – nacionalni! Na brojnim transparentima je pisalo: „Oj, Lazare, srpska slavo, zašto si se sad uspav’o“ ali i – „Evropo, seti se i nas, za Kosovo, borismo se i za vas“. Prvi put od rata ‘45. Srpska pravoslavna crkva, koja je baš te godine organizovala nekoliko spektakularnih rituala posvećenih i zemnim ostacima Lazara Hrebeljanovića i još nekih, radila je u sadejstvu sa državom: prisutni su bili svi arhijereji sa patrijarhom Germanom na čelu; crkveni obred obavljen je između zastava Srbije i Jugoslavije, s jedne i velike partijske zastave, s druge strane.

Miloševićev govor je tri puta prekidan frenetičnim aplauzom egzaltirane publike. Prvi put nakon reči da je Kosovo srce Srbije; drugi put kad je naglasio da Srbi nikad nisu osvajali i eksploatisali i treći put rečenicom koja nije bila pretnja već obećanje: „… Danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene“. Hamdija Jusufspahić, muftija beogradski rekao je po završetku mitinga: „Siguran sam da, ako primenimo sve što se ovde čulo, za budućnost ne treba da brinemo“! Muftijina budućnost, pokazalo se, bila je neprijatna prošlost. Delom i sadašnjost!

Slobodan Milošević je umro; umesto njegovih nose se Putinove slike; Kosovo je, iako srpsko, pomalo i nezavisno; Vidovdan, na Gazimestanu, obeležavaju oni koji smeju; umesto intelektualne elite, tamo su „Delije“; a umesto Sente, Jovice i Milorada – o Gazimestanu danas brinu slovački vojnici iz sastava KFOR-a.

I da se ne zaboravi: na Vidovdan 1990. usvojeni su amandmani na Ustav Hrvatske kojima su Srbi prestali da budu konstitutivni narod; na Vidovdan 2001. Slobodan Milošević je izručen Haškom tribunalu; na Vidovdan 2006. Crna Gora je kao 192 država proglašena članicom Ujedinjenih nacija; na Vidovdan 2008. održana je inauguraciona sednica Skupštine nezavisne države Kosovo…

Neka to bude kraj danka koji plaćamo tom „prazniku“ od 1389. godine! I kraj slavljenja poraza! Ali i „pobeda“ lišenih sadržaja.