Višak statističkih, a manjak stvarnih uspeha srpske ekonomije

Uzmimo, recimo, prosečnu platu iz jula ove godine (poslednji objavljeni podatak). Iznosila je 109.071 dinar i veća je od prošlogodišnje julske plate, nominalno za 11,5 odsto, a realno 6,3 odsto. Realni rast od 6,3 odsto znači toliko veću kupovnu moć, odnosno da primalac prosečne plate za toliko bolje živi nego prošle godine. Reklo bi se, kud ćeš bolje.

Ali postoje činjenice koje nam sreću kvare. Rast jeste visok, ali na izuzetno malu osnovicu, pa je ta prosečna plata jedva 45 odsto prosečne EU plate, dok su cene naše hrane na 95 odsto EU cena hrane. Uz to, polovina zaposlenih je u julu primila ispod 85.000 dinara, koliko je iznosila medijalna zarada u tom mesecu. I treće, ovoliki nominalni rast plate premašuje očekivani rast ovogodišnjeg bruto domaćeg proizvoda (BDP) bar za četiri procentna poena. Dakle, toliki rast plate nema pokriće u očekivanom BDP-u. Tačnije, raste na uštrb ostale javne potrošnje i investicionog potencijala.

Penzioneri su obradovani najavljenim rastom penzija od 1. decembra za 12,2 odsto. Znači, većim od prethodnog povećanja i, sasvim izvesno, većim od ovogodišnjeg rasta plata. Međutim, toliki rast je moguć samo zato što je godišnji iznos penzija pao ispod 10 (na 9,98) odsto BDP-a. Samo u tom slučaju, prema sadašnjem sistemskom rešenju, penzije mogu da porastu koliko i plate.

Sa ovim povećanjem penzije će premašiti 10 odsto BDP-a, pa je moguće da sledeće povećanje bude znatno manje, ako se dosledno primene važeća sistemska rešenja. Ali pustimo stvarnost, važno je obećanje da će prosečna penzija krajem 2027. godine iznositi 650 evra. Znači, veća od sadašnje za 50 odsto. Naravno, nemoguće.

Prema podacima Ministarstva finansija javni dug pada i u apsolutnom iznosu i u odnosu na BDP, a trenutni deficit budžeta je zanemarljiv.

Otkud tako mali budžetski deficit i pad javnog duga u apsolutnom iznosu, ako su naplaćeni budžetski prihodi ispod planiranih. To je moguće samo uz ozbiljno kašnjenje u izvršenju planiranih budžetskih rashoda. Javne investicije u punom zamahu, a budžetski deficit zanemarljiv, a javni dug pada. Čudno, baš čudno.

Ni očekivani ovogodišnji BDP, vredan oko 88 milijardi evra, nema težinu kojom se predstavlja. U dinarima je toliki koliki je, zahvaljujući visokoj inflaciji naročito poslednjih nekoliko godina, a u evrima zahvaljujući skoro fiksnom kursu deceniju unazad. Bez tih „pomagala“ pokazivao bi drugačiju vrednost, mada nam ni na ovoj niko neće zavideti.

Stabilan dinar deceniju unazad je, kažu, pokazatelj valjanosti naše ekonomije i demonstrirane razvojne politike. Nažalost, neosnovana priča. Ako nam je sada za kilogram mesa potrebno 900 dinara, dakle, više za 300 dinara ili 50 odsto nego pre 10 godina, nema govora o stabilnosti dinara, bez obzira što je i tada, kao i sada, evro vredeo 117 dinara.

I u evrima je toliko poskupelo, što znači da smo podjednako obezvredili i dinar i evro, dok je to meso, recimo, u Nemačkoj skuplje nego pre deset godina, jedva za 24 odsto, iako ni njoj ne cvetaju ruže.

Robni izvoz je za osam meseci ove godine veći za 8,6 odsto od izvoza u istom periodu prošle godine i pri znatno manjem realnom rastu privredne aktivnosti. Pomisliće neko, ko više čita podatke nego što o njima razmišlja, da to demantuje osnovanu tvrdnju da visok kurs dinara destimuliše izvoz. Ovolikom, i ako još uvek skromnom, izvozu uveliko pomaže činjenica da mi mnogo šta moramo da izvozimo, isplatilo se ili ne. Doduše, isto je i sa uvozom, samo se više isplati od izvoza.

Šta raditi da stvarno budemo ekonomski uspešniji? Skoro sve drugačije od ovog što radimo. Naročito u vanekonomskoj oblasti, ali ne bih o tome. Što se ekonomije tiče, moramo bitno smanjiti zavisnost od moćnijih u hrani, a naročito u energetici. Veća ponuda domaće hrane bila bi konkurentnija u odnosu na uvoznu, dakle sa dvostrukim efektom u korist potrošača. A u energetici vidimo šta znači gubitak većinskog vlasništva nad NIS-om.

Bez uspeha u te dve oblasti i bez više domaćih privrednih investicija sa više velikih domaćih proizvodnih sistema, nosilaca tehnološkog razvoja, nema neophodne suverenosti u vođenju razvojne i ekonomske politike. Tek tada i strane investicije imaju smisla. Očuvanje i uvećanje ljudskog potencijala je uslov za ostvarenje prethodno navedenih prioriteta.

Zato veći budžetski podsticaj bolje demografije, stimulativniji ekonomski i ukupni društveni sistem da se ovde živi i radi, bitno drugačija kadrovska politika u domenu državnih institucija i javnih preduzeća, puna zaštita legalno stečene imovine i poštovanje zasluženog uspeha svakog pojedinca i kolektiva, moraju biti prepoznatljive novine u daljoj politici vlasti.

Prepoznatljiva razvojna politika, jasni i dobro odabrani razvojni prioriteti se podrazumevaju, bez čega nema ni dobrog usmerenja u obrazovanju.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.