Vlada po baksuznom Marfijevom zakonu

I mada ova slika izgledala iskonstruisana, činjenica je da je ovde sve drukčije od onoga u ustanovljenim demokratijama gde vlade padaju tako što, recimo, kolektivno daju otkaze. Francuska je ovih dana dobar primer, što je (uzgred) baš osokolila neke komentatore ovdašnje da aplaudiraju Sarkoziju zbog odbacivanja Kušnera, pokazujući tako svu nepristrasnost i dostojanstvo jedne profesije. Važnije od toga je bio slučaj Berluskonija u Italiji gde se glasa o poverenju vladi u parlamentu. Na tim primerima bili su zasnovani i zahtevi demonstranata 90-ih kad se mislilo da će se vlade i u Srbiji baš kao i u celoj Evropi lako menjati (italijanska je tu baš bila neka krajnja mera) jer će postojati stabilne demokratske institucije, a ministri stvarno biti kompetentni za svoje resore. U takvim slučajevima i kad su vlade u krizi, ne pate sudovi, ni škole, ni bolnice, a naročito ne privreda i proizvodnja (nije se računalo da ove poslednje uglavnom neće biti).

Umesto svega toga, poslednjih nedelja bilo je narodnih anketa – da se ne bi sve ograničilo samo na stručnu javnost. Šta o Vladi misli ispitivani narod i ko je najnepopularniji među ministrima, pa se ispostavilo, kad se bolje pogleda, da je nepopularnost ministarska u neskladu sa širinom narodne rasprave koja bi morala biti odlučujuća za ishod i čak prirodan takoreći, slobodan pad vlade. Najbolji primer je ministar trgovine, što jeste smešno, išao sa kolicima po samoposlugama da traži mleko, zatim poljoprivrede, jer cene na zelenoj pijaci su skočile, ali baš zato ostaje pitanje: zašto među najnepopularnijima nije Rasim Ljajić kad je toliko povećan broj siromašnih birača, a ovaj ministar zadužen za socijalnu politiku i štošta, što bi broj siromaha možda mogao da smanji, pošto nade u povećanu zaposlenost nema? Posebno je nejasno i to sa ministrom Dinkićem koji misli da ima para da se povećaju plate i kao jedan od argumenata navodi da imaju manja primanja od svojih prvih potčinjenih, valjda državnih činovnika visokog ranga što odmah otvara pitanje od suštinskog interesa za narod koji odlučuje.

Da li se neko još seća koliko je smanjena administracija po dogovoru sa MMF-om, valjda nekako proletos? Ako se to dogodilo, a javnost zaboravila, zašto onda premijer lično – mada voli da ćuti – bar preko portparola ne podseti koliko je stvarno ljudi odatle otišlo i samim tim izdaci u ove svrhe u budžetu su smanjeni? Podrazumeva se da se odlazilo po kriterijumu ispunjenih uslova za penziju ili (ne)odgovarajuće stručnosti. Ili se to možda nije dogodilo, jer je mnogo zaposlenih ostalo od prethodne vlade, a zatim je dodavano, dodavano, po stranačkim kriterijumima.

U ovom procesu svakako je divno poslužio Parkinsonov zakon (po Englezu Sirilu Parkinsonu, stručnjaku za birokratiju) po kojem administracija (tu spadaju i vlade) želi da umnožava podređene, a ne konkurente. Znači, što više mojih stranačkih ljudi to je bolje, što je ovde izgleda dovedeno do savršenstva i za vreme Koštunice, ali i Cvetkovića, jer po Parkinsonu broj zaposlenih oko vlada uvećava se između pet i sedam odsto godišnje. Kad stručnost pri tom nije u prvom planu (Parkinson je uglavnom mislio da jeste) stvari su baš u stankama na vlasti posebno iskomplikovale. Nije tu tako lako otpustiti kao u privredi, još negde postojećoj.

Ipak, trebalo bi priznati da brojnost ministara nije baš neki izdatak ako se poredi sa poslanicima u Skupštini. Njihov broj u odnosu na broj stanovnika, a naročito onih s pravom glasa stvarno je impresivan iako narod koji na izborima kad bira i odlučuje nema pojma ko je, po imenu i prezimenu, odbornik ili poslanik u njegovoj izbornoj jedinici pošto su spiskovi na kojima ih je okruživao na izborima bili – lažni. Zbog blanko ostavki i svih neprikosnovenih stranačkih prava.

Pa kad se to pogleda, ali i najave poslanika Velje Ilića da će ponovo kao ministar graditi puteve, železnice i brze pruge, proizlazi da se ovde živi po jednom drugom opštem zakonu, zvanom Marfijev. To je onaj o baksuzluku: Što god može, poći će loše, mada uvek može da bude i gore!