Centar Beograda. Opština Stari grad. Prolećno vreme u februaru, prijatno veče, pola sata pre Dnevnika na RTS-u. U stambenoj zgradi nailazim na muškarca i dve žene, do četrdeset godina, sa fasciklama na kojima je logo Srpske napredne stranke.
Zvone na vrata jedne penzionerke. Ona otvara. Predstavlja joj se muškarac radiofoničnog glasa.
„Dobar dan, mi smo iz Srpske napredne stanke. Ja sam komšija, ovde iz N. ulice. Mi smo došli da vas pitamo da li na predstojećim predsedničkim izborima nameravate da glasate za našeg kandidata Aleksandra Vučića.“
„Svakako. Trenutno ne postoji bolji kandidat… osim ako se ne pojavi“, kaže penzionerka.
„Pa nemoguće sad da se pojavi.“
„Da, on je zaista najozbiljniji.“
„Slažem se. Je l’ možemo onda da računamo da ćete glasati za Aleksandra Vučića za premijera (zgodan lapsus)?“
„Možete.“
„Molim vas recite mi kako se zovete.“ Gospođa kaže ime i prezime.
„Imamo da vam ponudimo lekarske preglede. Kao na primer ultrazvuk…“
„Izvinite, to me ne zanima.“
„Ako biste samo mogli da nam kažete vaš telefon“, gospodin neumesno insistira. Gospođa preko volje izdiktira broj kao brzalicu.
„Hvala vam, izvinite na uznemiravanju.“
Posle toga trio naprednjaka odlazi do drugog stana gde takođe žive penzioneri. I oni će glasati za Vučića. Propitivanje protekne glatko. Gospodin radiofoničnog glasa pita da li će još neko od ukućana da glasa isto. Hoće. Beleže ime i prezime. Opet nude preglede i traže kontakt, čisto da im jave kada mogu da iskoriste lekarsku akciju. Odlaze i u treći stan u kojem žive penzioneri. Glasaće za Vučića, daju podatke i zainteresovano slušaju o lekarskim pregledima.
Aktuelni premijer za to vreme na televiziji obrazlaže da ne želi niške štrajkače da potkupljuje da bi dobio na izborima. Ja prisustvujem sceni gde njegova stranka upravo to radi kroz mešavinu ljubaznog pritiska i poklona. Zato zdravstvo ne sme da se unapredi – SNS ne bi mogla da podmićuje uslugama koje se regularno teško dobiju.
U zemlji sa institucionalizovanim pojmom „veze“, SNS u predizbornom periodu uvodi „posrednu vezu“ između glasača i kandidata za predsednika, praksa koja naravno nije njihov izum. Pošto je glasač, u ovom slučaju sa malom penzijom koju je isti premijer umanjio, u beznadežnoj situaciji, „dobročinstvo“ valja ugrabiti. No, taj gest skupo košta naciju. Nagomilana potkupljivanja stranačkim zapošljavanjem, lekarskim uslugama, pa čak i perecama, odlivaju novac i energiju iz institucija. Danas primite mali lekarski gest od Napredne stranke, sutra neko drugi umre na listi čekanja. Danas vaš brat ili snaja dobiju posao preko stranke, sutra neko sposobniji ne može da se zaposli i trune dok vi cvetate. U ovom slučaju potkupljivanje utiče na ishod izbora i celo društvo.
Setite se da je premijer primao ljude u vladi u pet ujutru – medveđa usluga kojom premijer slabi institucije države. Poredeći savremenu politiku sa antičkom direktnom demokratijom, filozof Kornelius Kastoriadis obrazlaže da su danas građani za vreme mandata pasivni i delegiraju posao profesionalnim političarima. Nakon četiri ili više godina apatije, nastupaju krize jer obični ljudi nemaju institucionalne kanale da izraze svoje interese. Sitno potkupljivanje naroda upravo služi da se održi tinjajuća apatija.
Prioritet političara je intriga oko moći, a prioritet birača je preživeti. Tokom predizbornih kampanja ta dva interesa se preklapaju, pa se asfaltiraju seoski drumovi. Ali usluge kojima SNS kadar kupuje glasove stignu na naplatu na drugom mestu. Na primer, tokom gimnazije sam išao u školu filma u Dom kulture Studentski grad koje sada ministarstvo prosvete želi da „racionalizuje“ iza naših leđa, bez konsultacija. Ako je moguće da niko ne zna, čak ni zaposleni u toj ustanovi koja ima bogatu filmsku arhivu i tradiciju od preko četrdeset godina.
SNS je pustila 249 promotivna spota prošle godine na TV „Hepi“ koja nisu platili. Dakle poreski obveznici finansiraju i kampanju stranke koja ionako već ima medijski monopol na „Pinku“, „Hepi“ i RTS-u. Sadržaj i cena novog predizbornog spota u avionu nisu ni dostojni komentara. Zanimljivije je da su konsultanti Vučiću prodali spot koji su već koristili Slovaci i Ukrajinci. Slično „Beogradu na vodi“ gde je 3D maketa prepisana iz drugog projekta. Toliko o vizionaru. Objavili su i ne baš pametnu aplikaciju za pametne telefone koja se kreativno zove: Aleksandar Vučić. U jednoj političkoj emisiji, na pitanje zašto nema pametni telefon, autorka Fren Libovic je odbrusila: „Radije bih pametni kongres“.
Uz SNS ofanzivu od vrata do vrata, na televiziji i internetu, aktuelni premijer očigledno nije sto posto siguran da neće biti drugog kruga, a mi smo sigurni da igra prljavo i preko naših leđa.
Stopiran po nalogu vršioca dužnosti glavnog urednika
Tekst pred vama je stopiran od strane vršioca dužnosti glavnog urednika „Politike“, bez mog obaveštenja i, koliko razumem, bez znanja urednika rubrike Pogledi za koju pišem. Prvi tekst za „Politiku“ sam napisao kao student kada su Đelić i Dinkić tvrdili da će svetska ekonomska kriza da zaobiđe Kinu i Srbiju. Vremenom sam zahvaljujući uredniku Pogleda, postao stalni kolumnista sa dvadeset pet godina i pisao jednom mesečno prilično oštro i slobodno. No, prošle godine, neposredno posle dolaska novog urednika, jedan moj tekst nije objavljen jer sam prozvao upravo njega i opadanje kvaliteta novine. Pitali su me koji urednik bi pustio da ga kritikuju u sopstvenoj novini. Onda je Dušan Petričić, koji je u početku dobio uverenje da će sve biti u redu, oteran iz „Politike“.
Napisao sam tih dana hvalospev Petričiću i zaključio da „Politika“ gubi i da će se to odraziti na dalje opadanje kvaliteta novine. Svi su bili ubeđeni da tekst neće biti objavljen. Bez izmena je pušten. Sa tinjajućim osećajem da sam korisni idiot, pa još marginalni žutokljunac, nastavio sam da kritikujem iz dužnosti i znatiželje kako će se razvijati situacija. Poslednji tekst koji sam napisao nije pušten. V. d. urednika je odlučio da tekst ne treba publikovati, ukidajući kritiku Vučića pred izbore.
E pa, evo teksta. Opisao sam scenu kojoj sam prisustvovao u zgradi – pritisak SNS na penzionere. Ne kako Vučić zamišlja, već kako jeste.
Glasovi se kupuju. Nisam novinar, te imam vrstu luksuza da mi je profesionalno svejedno hoću li pisati i dalje, ali mogu da shvatam strah novinara. Ipak sada postoji mala, ali osetna, promena temperature u zemlji, što je prilika za konkretniju antipoltronsku akciju.
Objavljivanje članka u Danasu ima za cilj otvoreno ukazivanje na zloupotrebu moći na štetu birača od strane vlasti, kao i na zloupotrebu moći na štetu informisanosti čitalaca od strane v. d. urednika „Politike“.
Naravno, odgovornost imamo i mi građani spram aktuelnog premijera, kao i novinari „Politike“ spram javašluka u vlasničkoj strukturi i osionosti trenutnog vršioca dužnosti.
Autor je reditelj iz Beograda
