Vojnici u rovovima bolje pamte

Udžbenik po zakonu nije obavezan deo nastavnog procesa. Učitelj/nastavnik/profesor jeste, a udžbenik nije. Tako je od pamtiveka i to svi znamo. U školi koja je besplatna niko ne može da prisiljava učenika da kupuje bilo koji udžbenik, jer na taj način krši zakon.

Udžbenici se u Srbiji nažalost već dve decenije promovišu kao obavezan deo nastavnog procesa, jer je udžbenik pretvoren u industrijsku robu („kreativna industrija izdavaštva“) novoizniklih izdavača koji nisu imali uspeha u poslu sa klasičnom knjigom ili kod ljudi koji su poželeli da postanu kapitalisti u zemlji koja još nije donela čvrsta pravila i uređene zakone koji prethode promeni društveno-ekonomskih odnosa i koji preventivno regulišu odnos građana prema javnom dobru.

Do pre dve decenije jedini ovlašćeni izdavač školske knjige i učila bio je državni izdavač Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, iz Beograda. Udžbenici su imali socijalnu cenu, a nastavnim sredstvima je Zavod snabdevao svaku školu o državnom trošku. Kad je udžbenik pretvoren u industrijsku robu, posledice je osetio ceo obrazovni sistem. Upravnik javnog dobra poput škole ili srodnih ustanova nije ni kapitalista ni feudalac, već državni činovnik.

U urušavanju obrazovnog sistema u Srbiji, kao javnog dobra, skoro jednu deceniju je u ulozi predsednika upravnog odbora a potom i direktora Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, aktivno učestvovao i gospodin Miloljub Albijanić, bivši nastavnik matematike iz Kosjerića. On u Zavod nije došao kao doktor nauka i profesor univerziteta, kako se rado predstavlja, on je s tim zvanjima i titulama izašao iz Zavoda, koji posle njegove dvostruke uprave nije više imao ni novca, ni nastavnih sredstava, čak ni u svom naslovu. Ali gospodin Albijanić je imao zvanja, knjigu doktorata koju je sam sebi štampao o trošku države, i ugled u društvu, nesrazmeno veći u odnosu na vreme pre učlanjenja u stranku i dolaska u veliki grad. Nije on došao u Zavod kao naučnik, već kao partijski čovek. Sve što je stekao, stekao je kao direktor Zavoda za udžbenike, a sam Zavod nije sačuvao.

U Nacionalno-prosvetnom savetu se tada šaputalo da autor njegovog doktorata i nije on, već njegovi autori, kod kojih je i odbranio doktorat ? koji su oni sami pisali. Nije, dakle, u međuvremenu postao ni magistar, da bi postao doktorand, ali je sve procedure, stare i nove, on lako preskočio baveći se usput i vođenejm državne kuće koja mu je plaćala troškove školovanja, ispite, odbranu doktorata i visoku platu da se stara o njoj samoj. Čini se kao veliki naučni zamah uraditi sve to u isto vreme, makar se radilo i o privatnom univerizetu. Govorilo se da je čak sličan slučaj i sa zbirkama zadataka iz matematike čije je autorstvo i honorare delio sa autorima „na trećinu“ i objavljivao kao „sam sebi“.

Drugim urednicima strogo je zabranio da pišu udžbenike, a postojeće je ukinuo zbog „konflikta interesa“ koji se nije odnosio jedino na njega. Da mu ne bi bio konkurencija, nastradao je i autor najpozantijih zbirki zadataka iz matematike Vene Bogoslavov. I pored neuspeha na tržištu, Albijanićeva zbirka dugo nije mogla biti zamenjena drugom zbirkom u ponudi Zavoda za udžbenike, iz prostog razloga jer je on ostao urednik za matematiku i posle svog odlaska iz Zavoda, pa je samom sebi kao urednik i autor iste knjige u državnoj kući o državnom trošku – ne primećujući nikakav konflikt interesa kad je sam u pitanju ? gledao da uveća tiraž zbog tantijeme od prodaje. To je zbirka koju on pominje u tekstu od 22. avgusta.

Usput rečeno, brigu o nastavnim sredstvima, skoro prežaljenim u obrazovnom sistemu Srbije, nije preuzeo nijedan izdavač, čak ni po zakonu o udžbenicima iz 2009. godine, verovatno zbog toga što se učila nikome ne isplate, pa ni samoj državi koja bi i dalje morala da snabdeva školske kabinete globusima, kosturima, bojicama, zidnim kartama, računaljkama, epruvetama i svim mogućim drugim učilima. Donesen je zakon o udžbenicima (2009), tek šest godina posle pojave konkurentskih izdavača udžbenika (2003), a učila su preskočena, pa se danas ona uvoze iz inostranstva, kao i milion drugih stvari koje je nekada proizvodila domaća privreda. Nastavna sredstva su izostala iz bilo kog zakona o obrazovanju donesenog u Srbiji u ovom veku. Isti zakon (2009) nije obavezao nijednog izdavača na odgovornost u slučaju da se početak školske godine dočeka bez nekog udžbenika, osim Zavoda za udžbenike, jer je jedino Zavod državni, dok drugi, privatni izdavači, imaju slobodnu volju da biraju samo isplative udžbenike i izbegavaju niskotiražne.

Takođe, ni od domaćih ni od stranih izdavača nije zatražena akreditacija, pa je na taj način jedino Zavod za udžbenike ostao od svog osnivanja (1957) akreditovan sa stručnom redakcijom za svih osamnaest nastavnih oblasti u obrazovnom sistemu Republike Srbije.

Gospodin Albijanić se kroz Zavod prošetao poput kakvog orvelovskog junaka koji je, po pretpostavci određenog broja članova tadašnjeg, prvog saziva NPS-a, i tada radio za susednu „Livadicu“ i „Lisičiji šumarak“, konkurentske „farme“, a svaku sumnju u to razgonio je povišenim tonom, bez dijaloga. Zakon o udžbenicima iz 2009. usvojio je tek drugi saziv NPS-a, koji je za nagradu, umesto s mandatom od tri godine, ostao nepromenjen do danas, mada to nigde zvanično ne piše. Jedino su ljudi ostali isti. Na jednom zboru radnika, koje je sazivao umesto sastanaka redakcije, gospodin Albijanić je govorio sam, bez prava na repliku, a potom seo u službeni auto sa vozačem i odjurio u Novi Sad da i u tamošljem odeljenju Zavoda isto saopšti. Suština tog govora svela se na nekoliko kratkih činjenica koje je otkrio zaposlenima: „Ja sam ovde bog i batina! Sva prava su samo u mojim rukama. Mogu da radim s vama šta hoću, da vas sve otpustim ili prebacim u koju god hoću službu, a vi nemate ni pravo žalbe. Zapamtite: drug Tito je umro! Socijalizam i samoupravljanje odavno ne postoje! Ovo je kapitalizam! Sastanak je završen“. Rečenice je deklamovao sporo i veoma glasno.

Gospodin Albijanić nije u Zavodu sačuvao čak ni kafe-kuhinju, ni okrečene zidove, a kamoli prodajnu mrežu po celoj Srbiji i status Zavoda. Udeo na tržištu za njegovog mandata krenuo je od početnih sto odsto, dok je predsedavao upravim odborom, spao na 60 odsto kad je preuzeo direktorsku funkciju, i stociljao se na manje od 10 odsto kad je napuštao direktorsku funkciju. Zavod za udžbenike nikada nije bio na budžetu Republike Srbije, kao drugi zavodi u republici (kao ZUOV i ZVKOV, npr.), kao svaka škola i univerzitet, već je živeo od sopstvenih prihoda, sve manjih i manjih. Gopodinu Albijaniću nikada nije palo ni na pamet da zatraži osiguranje statusa Zavoda preko budžeta ili nekog sličnog trajnog rešenja. Nije ostavio ni bilo kakav novac, a cifre koje pominje, van konteksta i komparacije, upravo taj iznos odnosi se na nešto sasvim drugo: tržišnu cenu nekadašnjeg Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, procenjenu kad je u vreme vlade V. Koštunice iznesen na prodaju i nuđen direktno proslavljenim košarkaškim reprezentativcima, najpre Vladi Divcu a potom Dejanu Bodirogi. Nijedna cifra koju M. Albijanić pominje u tekstu nije tačna ili uopšte nije vezana za predmet opisa.

Nijednom nije povećao plate zaposlenima, pod izgovorom neuspeha, a delio je jubilarne nagrade, za koje je takođe neophodan uspeh, jer su one najveći iznos, ravan mesečnoj plati, donosile upravo njemu, direktoru kuće. Doveo je Zavod od statusa najvećeg izdavača na Balkanu do statusa gubitaša, za kratko vreme.

Unutrašnju organizaciju rada je razorio i pretvorio redakciju, na kojoj počiva svaka izdavačka kuća, u pomoćnu službu drugih sektora u Zavodu. Za urednike je dovodio i postavljao ljude bez konkursa i ikakvog iskustva rada u školi ili izdavaštvu. Najpre je za „tutora“ cele redakcije doveo čoveka koji uopšte nije bio zaposlen u Zavodu za udžbenike, a potom je izmislio funkciju direktora redakcije, jedinu na celom svetu, i na nju doveo takođe čoveka sa strane, koji bukvalno nije znao ni šta je impresum knjige. Kako je Zavod propadao on ga je delio po sektorima i udaljavao od redakcije, kao baze, njihove šefove je takođe unapređivao u direktore, s visokim platama, službenim automobilima, vozačima i beskrajnim službenim putovanjima. Čak je neke službe i sam izmišljao i u njih dovodio timove „eksperata“, kako ih je sam nazivao, sve o državnom trošku, razume se. Status urednika je devastiran, a broj zaposlenih je rastao, kao i svečanosti u slavu dobre uprave i direktora, sa skupim zvanicama i voditeljima, u skupim dvoranama. Plata zaposlenih godinama je ostajala ista, honorari autora su smanjivani, a staromodan način njihove isplate ? tek po dobijenom odobrenju za udžbenik od Ministarstva prosvete, ukoliko odobrenje uopšte stigne ? nije nijednom promenjen iako je u međuvremenu otvorena konkurencija.

Gospodin Albijanić je poznat je i po tome što je, na svoju ruku, kao stručnjak za „kreativnu industriju izdavaštva“, kako sam sebe predstavlja, bez konsultacije sa urednicima, objavljivao u katalogu klasičnih knjiga pregršt naslova koje niko nikada nije kupovao i njima je pretrpao magacine Zavoda, znajući unapred da njihovi autori nemaju čitalačku publiku. Nisu to dela od „velikog značaja za nacionalnu kulturu“, čime bi se eventualno mogao pravdati njihov trošak u državnoj kući, već knjige često objavljene kod drugih izdavača u isto vreme i bez ikakvog uspeha na tržištu. Čak je i za autore nekih udžbenika sam angažovao i plaćao iz zavodske kase autore iz oblasti u koje se nije razumeo.
Tako se, u najkraćim crtama, može razumeti „poslovni uspeh“ gospodina Miloljuba Albijanića na koji se tako rado i često poziva.

Autor je član prvog saziva Nacionalno-prosvetnog saveta Republike Srbije i urednik u Zavodu za udžbenike

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

ODGOVOR MILOLJUBA ALLBIJANIĆA NA OVAJ TEKST OBJAVLJUJEMO SUTRA