Vozite li po taksimetru?

Napravili smo novu autobusku stanicu. Dobro, nismo, ali gradi se, dograđuje, pregrađuje, a problemi isti kao na staroj.

Dugo godina sam stanovala tik uz staru autobusku i železničku stanicu. Prepoznavala sam taksiste. Jedan mi se devedesetih žalio kako malo zarađuje, a zarađivao je kaže od 500 do 1000 maraka, onih nemačkih. Izbečila sam se. Moja plata sa fakultetom ni dva dana njegovog, rekla bih jedva kvalifikovanog rada. Priupitkivala sam. Jasno, muvao je mušterije. Nije uključivao taksimetar nego kako koga odalami.

Elem, vraćam se iz Istre i prvi put autobus staje na novu autobusku stanicu.

Tamo uigran podmlađen isti tim taksista. Autobuse dočekuje jedan mučenik i nudi da vam pokaže gde stoje taksi vozila. Dadoh mu za deset metara 200 dinara, on nezadovoljan, ja uverena da sam njegovu informaciju pretplatila.

Predade me na milost jednom rmpaliji koji tu na licu mesta određuje tarifu i „zavodi red“. Pita strogo, poslovno: Dokle? Kažem: Do Profesorske kolonije. On meni: Dve i po hiljade. Ja njemu: Zašto? On meni: Toliko košta. Ja njemu: Nije tačno, u dolasku me koštalo sa bakšišom 1200 dinara. On meni: Onda, ništa.

Okrenem se oko sebe svi prisutni taksisti potvrđuju cenu koju je rekao. Vidim, nema ništa od taksija. Izmaknem se. Naiđe jedan taksi, iskrcava putnicu. Već u neverici pitam: vozite li po taksimetru. Kaže: da. Uđem i stignem kući za manje od 1200 dinara.

Moje „bezobrazno“ pitanje je: Šta radi inspekcija. Taksisti na autobuskoj stanici su ogledalo grada. Moramo li da se prikažemo kao mafijaška država u prvom susretu sa našim gradom?

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.