Vreme uništavanja nasleđa 1Foto: Lična arhiva

Bogati istorijom, pa prema tome prebogati nasleđem, mi prosto posrćemo pod bremenom potrebe njegovog očuvanja. Nije jednostavno nositi to breme. Ratove i rušenja, praćene privrednim propadanjem, smenjivala su mirnija razdoblja, češće kraća nego duža, uz žurno, ponekad haotično, obnavljanje ili ponovno uzdizanje zemlje. Sve se to, neizbežno, odražavalo i na spomeničko nasleđe, koje se krunilo ostavljeno zubu vremena ili nenadoknadivo gubilo, nestajalo.

Ako posmatramo poslednja dva veka naše istorije, dakle vreme obnove i održanja sopstvene državnosti, onda zapažamo da se duh razaranja održavao i tokom prividnih ili stvarnih mirnodopskih stanja. Tako smo ono što rat i neprijatelji nisu stigli da uklone ili unište, ponekad sami dokrajčivali, povodeći se trenutnim interesima ili kratkotrajnim pobudama. Bilo da je reč o dinastičkim obračunima, političkoj ostrašćenosti, ideološkom nadređivanju ili kulturnom slepilu.

Neophodno je stoga da se sada, u XXI veku, temeljno i dugoročno zasnuje – ne politika nego strategija očuvanja spomeničkog nasleđa, koja će biti rukovođena istinskim vrednostima i kulturno-istorijskim značajem kako same celine tako i svakog njenog sastojka.

Imenik našeg spomeničkog fonda je opsežan. Za polaz se može uzeti činjenica da su na tlu Srbije kategorisana 782 nepokretna kulturna dobra, od kojih 200 važe za spomenike od izuzetnog, a 582 za spomenike od velikog značaja. U ova nepokretna kulturna dobra je uvršćeno 667 spomenika kulture, 39 prostornih kulturno-istorijskih celina, 43 arheološka nalazišta i 33 znamenita mesta. Treba imati u vidu da je ovde reč samo o najvišim kategorijama kulturnih dobara, sa kojima se ni izbliza ne iscrpljuje spisak kulturnih dobara uopšte.

Od bisera našeg spomeničkog nasleđa, u Listu svetske kulturne baštine Uneska su upisani: Stari Ras sa manastirom Sopoćani, Gamzigrad, manastiri Studenica, Dečani, Gračanica, Đurđevi stupovi, Pećka patrijaršija i crkva Bogorodica Ljeviška. Za upis su predloženi Beogradska tvrđava sa Kalemegdanom na Singidunumu (u okviru Rimskog Limesa), Kulturni predeo Bač, Caričin grad i manastir Manasija. Ove vrednosti, od antike do srednjeg veka, ni u čemu nisu sporne. Međutim, može se s razlogom osporavati kategorizacija koju su pojedini spomenici kulture dobili – pre svega zahvaljujući uticaju dnevne politike na vrednovanje kulturnih dobara, usled čega ima primera koji se graniče sa apsurdom.

Tako je, recimo, Partizanska bolnica u Prijepolju po značaju izjednačena sa manastirom Mileševa, a Partizanskoj bolnici u Krčagovu kod Užica, koja je postojala samo mesec dana, dodeljen je viši status no Kosančićevom vencu u Beogradu, palati Narodne skupštine i Starom dvoru u Beogradu, ili manastiru Voljavči kod Stragara, u kojem je 1805. godine zasedala prva srpska vlada (Praviteljstvujušči sovjet). Očito, treba okloniti svaki pečat politiziranih valorizacija i stručno-naučno revidirati hijerarhiju stvarnih spomeničkih vrednosti.

Kao vrlo složen proces, zaštita spomeničke baštine ne može se valjano sprovesti bez odgovarajuće zakonske osnove i, naravno, finansijske potpore. Neophodna je, u prvom redu, temeljna rekonstrukcija važećeg Zakona o kulturnim dobrima iz 1994, godine, možda kroz jedinstveni građevinski Zakon koji bi objedinio dva osnovna zakona (Zakon o planiranju i izgradnji i Zakon o kulturnim dobrima) i bio usklađen sa međunarodnim normama zaštite i uređenja spomeničkog prostora.

To podrazumeva izmenu društvene klime, koja će podsticati vlasnike kulturnih dobara da izvode radove na adekvatan način, uz odgovarajuće učešće države, povoljne dugoročne kredite i udeo grada ili opštine u tome.

Ali i podsticanje Službe zaštite spomenika kulture, posebno beogradske, da konačno raskrsti sa takozvanom „prethodnom zaštitom“ i da se napokon uključi u proces planiranja i izgradnje Beograda, u skladu sa planskim aktima i Zakonom o objedinjenoj proceduri.

Tako bi se izbegla aktuelna praksa kočenja razvoja Beograda, mistifikacija rada Službe zaštite, zbunjivanje investitora, obrađivača planova i službeno zainteresovanih institucija, ali i okončala lažna kozmetika – „špricanje“ i zamazivanje prestoničkih palata izvorno izvedenih u skupocenom veštačkom kamenu – što uzrokuje gubljenje ambijenata uz opšte degenerisanje prostora kao životnog okvira.

Poljski i nemački stručnjaci mogu biti uzor kako se mogu, sa faksimilskom tačnošću, obnoviti čitavi gradovi, čime se čuva ne samo njihov autentični lik nego i duh jednog vremena i naroda, odnosno kako se upravo u spomeničkom nasleđu prožimaju materijalna i duhovna kategorija.

S druge strane, kulturna dobra moramo posmatrati i kao ekomomske resurse, ako se, na primer, dobro sprovedu revitalizacije definisanih starih gradskih jezgara i programska istraživanja evropski značajnih nalazišta i lokaliteta.

Zaštita kulturnih dobara je javni interes i ona mora da podleže trajnom opštem uvidu i javnosti rada, uključujući personalizovanu odgovornost, lišenu skrivanja iza institucija ili nedodirljivih autoriteta.

Dosadašnja praksa je za posledicu imala monopolizaciju svedenu na uzan krug protežiranih pojedinaca – često bez ikakvog stručnog kredibiliteta, posebno u Beogradu. Svuda gde nije bilo odgovarajuće kadrovske i tehničke opremljenosti, a pogotovu u okolnostima u kojima je izostajao timski rad i multidisciplinarnost pristupa, nastajale su pojave koje su po svojim posledicama pogubne, pa i karikaturalne. Od urbanih jezgara drevnih gradova pravljeni su piljarski prostori, orijentalne kasabe, konglomerati kiča.

Neophodni su višestruki zaokreti u staranju o spomeničkom nasleđu, kako bi se sadašnje stanje izmenilo i zaustavio opasni tok nebrige, nezakonitih rušenja, olakih osuda zakonitih rušenja, kao i izlaganja propadanju tako neophodnih spona prošlosti sa budućnošću. Jer, spomenička baština je svedočanstvo prošlosti, dokaz civilizacijskih tragova, stvaralačkih dometa i kulturnog identiteta jednog naroda. A bez toga ne može biti reči o kulturnoj samobitnosti i dostojnom prisustvu u svetskoj riznici kulture.

Autor je arhitekta-konzervator iz Beograda

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.