Vučiću, molim te, ućuti bar kada se govori o obrazovanju

Kakvo je pravo stanje i da li je obrazovni sistem u funkciji pozitivnih stremljenja društva jeste u interesovanju mnogih odgovornih prosvetnih i drugih društvenih radnika. Međutim, ova tema je kosmički daleko od onih kojima bi trebalo da bude dominantna, odnosno i jedina.

Brojne manjkavosti današnjeg sistema najbolje se mogu sagledati ukoliko se on uporedi sa stanjem nekih prošlih vremena. Šta je, recimo, negovano u školama i univerzitetima, u dalekim sedamdesetim i osamdesetim godinama već pomalo i zaboravljene SFRJ?

Tadašnji sistem jeste bio u jakim ideološkim okvirima. Crvena pionirska marama označavala je početak školovanja i formiranja mladog čoveka. Međutim, mora se priznati da je ostajalo dosta prostora i za neke druge, suštinske vaspitne i obrazovne procese i aktivnosti.

Prvo, škola je bila institucija od visokog društvenog značaja. Učitelji, nastavnici i profesori su bili u grupi najcenjenijih građana, visokog autoriteta. Direktori jesu bili postavljani od strane komitetskih, komunističkih vlasti, ali je njihovo upravljanje bilo diskretnije, u ambijentu kada velikih političkih tumbanja nije bilo.

Nastava je bila tehnički odlično organizovana. Matematika i maternji jezik bili su najvažiji predmeti. Bili su tu i predmeti kroz koje su polako počinjale da se izučavaju i prirodne i humanističke nauke. Sledio je niz predmeta kojima su se razvijale različite sposobnosti. Recimo, Muzičko vaspitanje, Opštetehničko obrazovanje, ili Likovna umetnost. Konačno, ono što je možda i najviše uticalo na razvoj dece bilo je Fizičko vaspitanje i negovanje pojedinačnih i grupnih sportova.

Pored redovne nastave, organizovana je i dodatna nastava kroz različite sekcije. Takmičinje horova, recitatorska takmičenja, zatim ona u okviru opštetehničkog obrazovanja i likove umetnosti, i niz takmičenja u sportu. Prvo na nivou škole, pa onda, grada, regiona, republike i konačno cele države. Skoro svaka škola imala je relativno dobro opremljenu sportsku salu.

Organizovane su radne subote, i đaci bi pošumljavali planinske goleti, ili čistili javne gradske površine. Po završetku srednjih škola bili su osposobljeni za rad u okviru neke zanatske delatnosti, ili za nastavak školovanja na univerzitetu.

Srpski univerziteti su bili vrlo cenjeni u svetu. Univerzitetski profesor je bio izuzetno poštovan. Asistenti su bili selektovani iz grupe najboljih svršenih studenata. I tada je dobar broj odlazio u zemlje zapadne Evrope i Ameriku, ali dosta ih je ostajalo i gradilo univerzitetsku karijeru na fakultetima u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu.

Rezultat svega nabrojanog, bilo je jedno uređeno društvo. Ono jeste bilo ideološki kontrolisano, ali, u isto vreme Jugoslavija je bila država sa vrlo jakom intelektualnom elitom.

Danas je sve drugačije. Učitelji ili nastavnici, da bi sebi i svojoj porodici obezbedili egzistenciju, moraju u slobodno vreme da beru maline, da se bave stolarskim poslovima, ili već nečim drugim. Škole su zapuštene i neuredne. Nema sekcija, nema sportskih takmičenja. Nema radnih subota. Nasilje je ušlo u školska dvorišta. Dileri drogom nesmetano prodaju svoje proizvode. Tuče među đacima su vrlo često sa teškim, ponekad i smrtnim ishodima. Napadaju se i nastavnici. Roditelji su bahati i često staju u zaštiti svoje dece, čak i kada ona naprave vrlo teške prestupe.

Najveći broj završava školovanje sa malo znanja. Ono je nedovoljno za nastavak školovanja na fakultetima. Školovanim zanatlijama mesto zauzimaju radnici i majstori sa Filipina, iz Turske, Nepala, ili neke druge države. A oni završavaju u kockarnicama, vrlo brzo sa zelenaškim dugovima, i ovisni od različitih droga.

Mali broj ipak dođe da studira neki fakultet. Po diplomiranju glavom bez obzira beže u neku drugu sredinu, u neku drugu državu.

Sve što nam se dešava, kao da se odigralo po najgorem mogućem scenariju. Nešto što generacije đaka sedamdestih i osamdesetih, a danas, preživeli građani Srbije, ni u najgorim i najcrnjim svojim razmišljanjima nisu mogle ni da zamisle.

I zato Aleksandre Vučiću, molim te, ućuti bar kada se govori o obrazovanju u Srbiji.

Autor je profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu i potpredsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.