Nikola Jokić. Foto: Beta/AP Photo/David ZalubowskiNa društvenim mrežama i svakodnevnom životu vidljiva je upadljiva pojava u našem narodu, iako za mene neiznenađujuća. Radi se o tome da ogorčena javnost, opoziciono orijentisana, pokazuje veliko nezadovoljstvo prema javnim ličnostima, osobito iz sveta sporta, glume i muzike, koji su na bilo koji način i u bilo kojoj meni podržali Vučića. Međutim, ne lezi vraže, ta merila i kriterijumi ne važe baš za sve, odnosno ne važe za one glumačke, sportske i muzičke zvezde koji su vrh vrhova, jer postoji ogromna emocionalna vezanost javnosti ili publike za njih.
Elem, ukoliko ste vrhunski sportista svetskog glasa oprostiće vam se što ste za Vučića, ali ukoliko niste najveća veličina, najvećeg svetskog ranga onda neće. Pri tome, plasiraće se razne neubedljive radionalizacije ili opravdanja za takve neprihvatljive izjave i postupke voljenih megazvezda.
Naime, nedavno mi je drug izrazio razočaranje i prezir prema našem poznatom košarkaškom reprezentativcu Tomaševiću koji podržava Vučića (kao i prema nekim drugim košarkašima), ali znajući da je i Jokić podržao Vučića podsetih ga i ukazah mu na neprincipijelnost u suđenju. Ah, on je nešto sasvim drugo – odgovori on meni. Baš da čujem. Zaintrigirao je moju radoznalost, živ nisam kakvo će objašnjenje da usledi. Jokiću se može oprostiti zato što je on takvog obrazovnog nivoa i intelektualnog kapaciteta da se prosto može reći „oprosti mu Bože jer ne zna šta čini“.
Poznata je ona priča kad se podsmevao svom crnačkom saigraču koji čita knjige pre meča. A i kad mu pogledate braću i njihovo ponašanje jasno vam je da „iver ne pada daleko od klade“. Pomislih na prvih pogled da se moj drug izvukao. Ali, posle malo dužeg razgovora on pomenu i glumca Batu Živojinovića kao veliku glumačku zvezdu sposobnu za svakojaku glumačku transformaciju u tumačenju likova. Ja ga podsetih da je on bio pristalica i član SPS-a. A on meni „e sad može da bude šta hoće“. Dakle, drugo opravdanje je verovatno famozni srpski kult mrtvih – „o mrtvima sve najlepše“, a o živima sve najgore.
Ali na identična opravdanja, ili barem prećutkivanja i potiskivanja, onih koji znaju da to ne mogu opravdati nailazim i na društvenim mrežama. O čemu se zapravo radi? Obožavatelji su suviše emocionalno investirali u svoje megazvezde da im je sad emocionalno neisplativo da se toga odreknu. A mnogi uživaju gledajući mečeve sa Jokićem i ne žele da se odreknu tog zadovoljstva. A pošto je neizvodljivo u isto vreme osećati prezir, gađenje i gnev i, s druge strane, ljubav i simpatije, mnogi fanovi tu neslavnu i neprijatnu podršku svoje zvezde ovakvom režimu ili prosto potiskuju ili je brane na veoma imbecilan način. Osim toga, Jokić im u stilu „svetsko, a naše“ služi za lečenje svojih kompleksa bezvrednosti jer se u svojim praznim i dosadnim životima identifikuju sa nekim velikim iz svoje nacije i države da bi i se i oni na trenutak osetili takvima.
Inače, veoma je bitno da Jokić ne živi u ovoj zemlji i da nije zavisan od nje, naročito ne finansijski, dok se za ostale podržavaoce ne bi to moglo reći. Utoliko je to više otežavajuća okolnost za Jokića, a olakšavajuća za ostale. Al uprkos tome, za Jokića se ima više razumevanja. Mada, on sem te podrške i nije pokazivao nešto više od toga, nije svesno i namerno dodatno izazivao protivnike režima, za razliku od drugih koji su to činili namerno i tim iritacijama dodatno okrenuli narod protiv sebe, kao što je to recimo radio glumac Lazar Ristovski i neki drugi. Zato se prema njemu i oseća toliki animozitet i sa omalovažavanjem obično govori za njegova glumačka ostvarenja (da i nije glumačka veličina), iako on nije za potcenjivanje.
Čini mi se da se to opravdanje koristi i u slučaju naše rok zvezde – Bore Đorđevića koji je dao podršku ovom režimu i imao nastupe na stranačkim skupovima. Koliko mi se čini i njemu se to prašta jer je neosporno naša najveća rok grupa svih vremena koja je i dugo trajala. Dok se za druge podržavaoce režima može omalovažavajuće i pristrasno reći da baš i nisu bili neke veličine, kao u slučaju Neleta Karajlića (i mnogih drugih), oko koga se takođe lome koplja, za Riblju čorbu se to nikako ne može reći, a da se ne bude smešan.
Štaviše, čak je i bend Beogradski sindikat kod mnogih predmet ogorčenja, i čak bojkota, jer se smatra da je u jednom periodu svoje karijere odstupio od svog antirežimskog stava i izneverio svoju misiju (smatra se da je čak i da je tajni saradnik režima, deo famozne „Službe“). Međutim, na studentskim i građanskim protestima se ako se dobro sećam, može čuti i Riblja čorba. A šta je tu problem? Problem je parola da ćemo pamtiti i one koji su ćutali, a ovde imamo nekog koji je bio uz režim pa smo mu to oprostili, ako ne i zaboravili. Iako je kensel kultura nešto što može biti surovo, ali ako se opredelimo za to onda se moramo dosledno toga držati, a ne selektivno prema svojjim emocijama, kako to obično činimo. Ili kako bi rekao Teofil Pančić – „ako nisi jebeno, ali jebeno dobar, ja ću se razočarati u tebe“. U suprotnom – neću – ma kakve gluposti činio i izjavljivao.
Suštinski problem je u tome što se time pokazuje jedna moralno-psihološka sklonost i osobina našeg naroda, koju možda i najviše zamera svome nevoljenom predsedniku – da ima jedne zakone i merila za svoje kumove i bliske i dalje saradnike i podržavaoce, nego za obične građane. Što bi rekla majka Jevrosima, na koju su Srbi naročito ponosni zbog te izreke, „ni po babu ni po stričevima“, ali kod Srba je sve suprotno od toga. Tako da se pomalo plašim da nam ta naša osobina obećava da i posle Vučića – Vučić, jer ta naša emocionalna i moralna neprincipijelnost i nekritička povodljivost za omiljenim idolima kojima se gleda kroz prste, zna da se podigne i na onaj pravni nivo – kada zakoni nisu isti za sve.
Autor je sociolog iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
