Za njih je patriotizam uzvikivanje „Aco, Srbine“

Oni prvi uzvikivači se međusobno razlikuju: neki tim usklikom izražavaju poštovanje vladaru i pomirenost sa svojom tragičnom sudbinom, dok lojalisti, poručuju vladaru da su s njim i da će ga slediti i braniti bez obzira na posledice. Oni drugi, tako ja to čujem, poručuju da će se vladaru odupirati bez uzmicanja, a njihov pozdrav „Aco“ zvuči kao grubo sarkastčno tepanje.

Kako da znamo ko je na strani istine, kada se o samom pojmu istine dugo vode rasprave, o apsolutnoj i relativnoj istini, kriterijumima utvrđivanja istinitosti… U našem slučaju, budući da je jednostavan, da su činjenice očigledne i neosporne, teoriju korespondencije je sasvim odgovarajuće primeniti prilikom ocene šta je istina: „Aca Srbin“ ili „Aca Šiptar“, Aca patriota ili Aca izdajnik. Valja imati pri tome u vidu da se na protestima ne uzvikuje „Aco nedemokrato, tiranine, diktatore…“, niti na prorežimskim kontra skupovima viču „Aco demokrato“.

Ne može se osporiti da onaj ko se dobrovoljno i suprotno Ustavu odriče dela državne teritorije u korist separatista deluje protiv ustavnog poretka i ne može da se nazove patriotom. Kako te stvari stoje kada govorimo o Aci, koji formalno nije i kaže da neće priznati nezavisnost samoproglašene „Republika Kosova“- a kome verovati ako nećemo njemu, dokazanom istinoljupcu? No, šta već jeste učinio, šta je nekada srpsko predao (prodao?) u nadležnost separatistima i prihvatio, obećao da će u potpunosti predati i ono malo što još nije, potpisanim i nepotpisanim, a sprovođenim sporazumima kao i prećutno, od tzv. Briselskog sporazuma do tzv. Ohridskog sporazuma i Aneksa tog sporazuma pa do danas? Najkraće:

– sudstvo

– policiju

– civilnu zaštitu

– lokalnu samoupravu (čak i ako ikada dođe do formiranja ZSO koje bi imale beznačajne nadležnosti)

– telekomunikacije

– energetiku

– kontrolu nad kretanjem ljudi i vozila (granični prelazi, lične karte, registracija vozila…)

– priznavanje diploma, pasoša, registarskih tablica, carine…

– matične knjige

– zaštita svetinja i imovine SPC po zkonima tzv. Kosova

… a sve to zarad stvaranja nepodnošljivih uslova života Srba na KiM, odnosno olakšavanja njihovog etničetničkog čišćenja.

To su belodane činjenice, nepobitan dokaz nezakonitog delovanja predsednika Republike, dokaz njegovog delovanja protiv ustavnog poretka Srbije, za koje će, nadam se, morati da odgovara.

Ima li koga da to već ne zna? Naravno, ima onih koje to ne interesuje, pa možda i ne znaju, no to nisu oni koji uzvikuju „Aco Srbine“ iskazujući time da je za njih pitanje patriotizma značajno, pa onda svoju podršku Aci patrioti. Šta je u pitanju: neznanje, strah od priznavanja zabluda, slepo verovanje vođi, nesposobnost logičkog zaključivanja, psihologija mase, korupcija…?

Dakle, odgovor na pitanje s početka teksta koji usklik, „Aco, Srbine“ ili „Aco, Šiptare“, izražava istinu veoma je jednostavan – Aca nije patriota! Daleko od toga i ako ikada sme da govori o lažnom patriotizmu onda je to samo tokom ispovesti (mada, ne znam kako to ide sa nevernicima). Smrad izdaje ne može da ukloni ni nacionalni parfem „Država jorgovana“.

Naslućujem reakcije čitalaca na do sada izrečeno: jedni su saglasni, drugi ne, treći se mršte – dokle više o Kosovu? Tim trećim dugujem odgovor.

Kako rekoh, veliki broj ljudi koji se nepomirljivo ne slažu i šetaju Srbijom godinama izloženi manipulacijama vlasti nečiji patriotizam procenjuju samo preko pitanja Kosova i Metohije. Uostalom, svakodnevno manipulativno samohvalisanje predsednika Republike redovno je sadržalo dva iskaza: da nikada neće priznati nezavisnost Kosova („ja sam patriota“) i da nema račune u inostranstvu („ja sam pošten“). Zato, zbog onih različitih usklika, o izdaji Kosova je moralo biti reči.

Što se druge tvrdnje predsednika Republike tiče, da nema račune u inostranstvu, sklon sam da mu bar to verujem, jer ih nema nijedan pažljiv kriminalac. To se jednostavno ne radi tako. Postoje pametniji načini za deponovanje i pranje novca. Ali to je druga priča.

Po mnogo čemu podeljeno srpsko društvo nema jedinstven stav ni o tome šta je patriotizam, pa onda ni kakvu politiku treba da vodi vlast koja se patriotskom može nazvati. Čak nema saglasnosti ni o tome da li je to uopšte važno. I više od toga, žalosno je što ima onih, a glasnih, koji uvereno ponavljaju pre tri stotine godina napisano, da je „patriotizam poslednje utočište nitkova“, a brkaju Samjuele Džonsona i Džeksona..

Jako je teško da se neslobodno srpsko društvo, uz činjenicu da većinski narod nije rešio svoje nacionalno pitanje i nesumnjivo jake spoljne uticaje na domaće političare i institucije, oslobodi okova netolerancije, odsustva dijaloga, proterivanja ideologija iz politike, neodgovornosti, nezrelosti i lažljivosti većine političkih aktera… uključujući one koji su u narastajućem nastajanju kroz studentske proteste, okova koji mu već decenijama nanose nesagledivu štetu, i da razume da je osuđeno na propast ono društvo koje ne zna šta je državni interes, kompromisom usklađen i definisan interes svih građana.

Jedni danas govore da ne treba trošiti vreme ni snagu na rešavanje identitetskih pitanja jer je to nevažno, da je Kosovo odavno izgubljeno, Republika Srpska entitet susedne strane države, a uspostavljanjem demokratske i pravne države rešavamo sve probleme. Neki to nazivaju „anacionalnim nihilizmom“. To ne može biti patriotizam.

Drugi, nažalost na vlasti, bulumenta su bez ikakve ideologije, političkih uverenja, slepi umnoživači vođinih stavova i branitelji njegovih odluka. U toj interesnoj, neki će s pravom reći kriminalnoj grupi, nema mesta za autentične ljude. Zato ocena njihovog patriotizma ne može da se razlikuje od one koja je data predsedniku Republike.

Treći, sabrani u nekoliko minornih prorežimskih stranaka lažne desnice, malobrojni su, ali dnevno napadno prisutni u režimskim medijima, zastupaju suprotne stavove. Za njih je patriotizam uzvikivanje „Aco, Srbine“ i „Kosovo je Srbija“, što je videli smo, contradictio in adjecto.

Pa, ima li patriota u Srbiji?

Patriotizam je poštovanje volje naroda, a volja naroda je dugoročno utvrđena Ustavom, sve dok se narodnom voljom ne izmeni. Zato je patriotizam poštovanje Ustava, vršenje vlasti u skladu sa Ustavom i javno zastupanje stavova koji su sa njim u punoj saglasnosti.

Patriotizam nije kršenje Ustava pri vršenju vlasti, od preambule i načela Ustava, preko ljudskih i manjinskih prava, ekonomskog uređenja i javnih finansija, uređenja vlasti, do teritorijalnog uređenja, kako to čini sadašnja vlast, a izrazito Aca.

Patriotizam nije ni vođenje politike zasnovane na stavovima koji imaju uporište u jednim njegovim odredbama, a direktno su suprotni drugim, koje se proglašavaju nebitnim ili nevažećim. Ustav nije švedski sto. Ne postoji krnji patriotizam.

Patriotizam jeste potpuna lojalnost Ustavu, koja podrazumeva vođenje politike jednakosti značaja demokratskog i nacionalnog. To je jedini put kojim Srbija može da se uspostavi i traje kao moderna, ekonomski prosperitetna, demokratska i pravna, socijalno odgovorna, pravedna država.

Nažalost, broj znakova je ograničen, pa nema prostora da se u raspravu o patriotizmu uvede i veoma važno pitanje spoljne politike.

A ni za elaboraciju neophodnog, ali ne i dovoljnog uslova, da Srbija stekne patriotsku vladu. Nadam se da može da se nasluti

Autor je član Predsedništva Nove DSS

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.