Za razliku od ćacija, neutralce – ne razumemo

Ovih dana ponovo na društvenim mrežama nailazim na reči Igora Vuka Torbice, pomislivši pritom koliko je nepravična sudbina koja odnosi velike među Vukovima – dobre, pametne i lepe, a ostavlja zle, mahnite i odbojne – deminutive.

Najodgovorniji za ovo što nam se dešava su oni među nama koji su poverovali da je njihova ćutnja u stvari – njihova čvrsta principijelnost, a njihovo nedjelovanje – njihova izrazita intelektualna mudrost, jer će uskoro navodno doći dan kada će nam svima reći: ‘Eto, znao/la sam da je nemoguće išta promeniti.’ Kakva mala intimna farsa, kakva pobeda gluposti nad nebrojenim mogućnostima čoveka.

Nije lako da se shvati kako se uopšte može ćutati pred jednim, u svojoj patološkoj anatomiji i fiziologiji sasvim razotkrivenim autokratsko-mafijaškim organizmom kakav je sadašnji režim u Srbiji, režim koji je izopačio stvarnost pretvarajući nenormalno u normalno, nezakonito u zakonito, nemoralno u moralno, neestetsko u estetsko, namerio poput dementora da isisa sreću, pamet i lepotu iz svake pore društvenog bića, uspostavljajući skalu vrednosti na kojoj dobar može biti samo onaj ko je sa njim dobar.

Pre mnogo godina, Ljubivoje Ršumović je u dečjoj TV-emisiji pitao svoje male sagovornike zašto se kaže – „ružan kao lopov“. On je, veli, video mnogo lopova, ali nijedan od njih nije bio ružan. Odgovor je brzo stigao: „Zato što je ružno to što oni rade.“ Aktuelni režim u Srbiji jeste ružan režim, a likovanje nečoveštva jedna od njegovih najbolnijih ekspresija za svakog uzornog građanina. Alber Kami u „Pobunjenom čoveku“ piše: „Nemačka je 1933. pristala da prihvati izopačene vrednosti manje grupe ljudi, a onda je te vrednosti pokušala da nametne čitavoj civilizaciji. Lišena Geteovog morala, Nemačka je izabrala moral bande.“

Da budem jasan – ne poredim po težini represivnosti režim u Srbiji sa najgorim primerima u istoriji. Završna rečenica Igora Vuka me neodoljivo podseća na završetak uvodnog dela „Zarobljenog uma“ Česlava Miloša. Mi ne možemo reći da je u današnjoj Srbiji um zarobljen kao što je to bio slučaj u nekim ranijim vremenima. Naprotiv, čini se da je upravo sada nikada slobodniji i razigraniji, videvši sve one vatromete duha na protestima, raznim društvenim mrežama, u slobodnim medijima.

Na zamišljenoj skali tvrdoće represivnih režima analognoj Mosovoj skali tvrdoće minerala, aktuelni režim je dugo bio na nivou ortoklasa, 6/10, da bi ekspresno, preko 7/10, odnosno kvarca, došao do 8/10, što je topaz, premda bi tu bolje pristajalo – topuz! Potencijal daljeg otvrdnjavanja je nepoznat. Ono što želim reći je da je u jednom takvom režimu stvar slobodne volje pojedinca hoće li samom sebi osloboditi ili zarobiti um, odnosno da to može uraditi bez straha da će snositi najgore moguće posledice – recimo da će mu neko zbog toga odrubiti glavu kao što su nacisti uradili Sofi Šol, njenom bratu i njihovim drugovima iz „Bele ruže Minhena“, ili da će pola života propatiti po zatvorima i u jednom od njih i okončati svoj život, kao Anatolij Marčenko u nekadašnjem Sovjetskom Savezu. (Uzgred rečeno, svaki put kada vidim pun Mesec na nebu, setim se ovih blistavih mučenika palih u najtežoj borbi za ljudske slobode i pravdu.)

Ideal svake diktatorske vlasti je upravo čovek koji je sam sebi zarobio um. Glasilo tog čoveka je ćutanje. To je čovek koji sam sebe nadzire – rekao bi Mišel Fuko. To je čovek čija je najšira čulnost omeđena električnim žicama – rekao bi Filip Larkin. To je omiljeni čovek vlasti, jer ona njemu ništa ne plaća. Čak ni sendviče. On je njen najjeftiniji, praktično besplatni proizvod. To je čovek uglavnom svestan, ali sa ukupnim manjkom, u različitoj razmeri, tri ključne vrline potrebne za pobunu – savesti, hrabrosti i volje! Nagovarati takvog čoveka na pobunu je uzaludno i čak kontraproduktivno – još dublje će se povući u čestare svoga ćutanja i nedelovanja.

Takve ljude nazvasmo neutralcima. Kao što one nazvasmo ćacijima. Verujem da neću pogrešiti ako kažem da je osećanje besa pobunjenih građana prema neutralcima veće nego prema ćacijima! Jer, koliko god to neobično zvučalo, ćacije – razumemo. To su ili ljudi neautentičnog postojanja, povodljive i nekritičke svesti, ili pak ljudi delom potkupljeni, delom ucenjeni, a naročito oni vezani za režim najžilavijim materijalno-karijernim interesima.

Pošto vladajuća stranka suštinski predstavlja udruženje za protivpravno pribavljanje materijalne koristi u sadejstvu sa korumpiranim pravnim institucijama, te da u njoj nema ni traga od nekakve ideologije, može se slobodno reći da niko u tom udruženju ne obitava iz ideoloških razloga. A ideologija, koliko god bila naopaka, znala je da za sebe veže i najveće umove, kako u vreme ranijih režima u Srbiji, tako i u svetu. Setimo se samo Martina Hajdegera, po mnogima najvećeg filozofa 20. veka, koji je bio član Hitlerove Nacionalsocijalističke partije, a da se nikada zbog toga nije javno pokajao niti je osudio zverstva koja su u njeno ime učinjena.

Nasuprot njemu stoji Emanuel Levinas, koji je etiku stavljao ispred ontologije i u licu Drugog video najdublju zapovest: „Ne ubij.“ Šta se događa kada čovek ne ume da vidi to lice, kada mu okrene glavu? Ne mora da postane ubica – dovoljno je da postane onaj koji ćuti. U tome i jeste užas: ćutanje je često prva negacija Drugog. Ako bi svako od nas svoju prvu dužnost prepoznao u Drugom, onda bi i svet u celini postao Drugi koji brine za nas!

Za razliku od ćacija, neutralce – ne razumemo. Ko su ti ljudi? Generalno veoma šarolika grupa, sastavljena od mnogih frakcija, ponekad sa pripadajućim članovima u presecima dve, pa čak i više njih. Ima tu pomalo onih uzvišenih u svom svetom i lepom bolu postojanja, da im je nedostojno saginjanje za ovozemaljsku sitninu. Pomalo i onih apatičnih, da im nije stalo ni do samih sebe, a kamoli do studenata i njihove pobune. Znatno su brojniji oni kojima je upravo samo do sebe stalo – „ah, naši poslići, ah, naši životići!“ Iliti – „mekano, mekano“, kako peva Konstrakta.

Bez traga pod mesečinom, bez brige za Druge. Ali nesumnjivo, najbrojniji su – zastrašeni. Zastrašeni kako najprizemnijim strahom, tako i mnogo dubljim, što obitava u tminama podsvesti – to su oni istorijski šćućureni, mentalnom epigenetikom generacija programirani na neutralnost. Da ne nabrajam dalje. Zainteresovanog čitaoca upućujem na odličan analitički tekst na tu temu sociologa Žikice Simića nedavno objavljen u „Danasu“. Međutim, ne mogu da se ne osvrnem na neutralce koje je Igor Vuk nazvao principijelnim ćutačima, sa posedovanjem filozofskog stava o nemogućnosti promena u društvu kojim se trude da objasne svoje nedelovanje.

Većeg pisca od Vitolda Gombroviča ne mogu da zamislim. Kada čitam njegov „Dnevnik“, ne bude mi žao što neću u životu stići da pročitam sve one hiljade i hiljade vrednih knjiga, ne bude mi žao što će sva pamet i lepota u njima da mi izmakne. Jer čini mi se da je on sve to pročitao i priredio mojoj sposobnosti razumevanja. Zbog toga me boli jedan njegov „četvrtak“ iz 1953. U njemu polemiše upravo povodom već pomenutog Kamijevog „L’Homme révolté“. I kaže: „Za mene savest, individualna savest, nema one snage kao za njega (Kamija – prim. autora), kad je u pitanju spasenje sveta.

Zar na svakom koraku ne vidimo da savest gotovo ništa nema da kaže.“ I dodaje: „Greh je obrnuto proporcionalan prema količini ljudi koji mu se predaju.“ On za sebe potom piše da ima samo nedovoljnu savest, odnosno polusavest, kao tvorevinu kulture koja, iako nastala od čoveka, sa čovekom nije identična, dodajući da put do njega vodi preko drugih ljudi, čime najavljuje poentu: „Čovek ubija zato što ubijaju drugi. Muči, jer i drugi muče. Najužasniji čin postaje lak, kada je put do njega progažen.“ Tri veka pre Gombroviča Fransoa La Rošfuko će napisati da ništa nije zarazno tako kao – primer. Zla dela činimo iz pakosti naše prirode, koju stid drži u zatvoru, a koju primer pušta na slobodu.

Da li ste se, poštovani čitaoče, obeshrabrili zbog ovih reči? Da li je zaista moral bespomoćan, apstraktan, teorijski? Da li se zaista naša prava egzistencija ostvarila negde izvan njega? Nalazimo li u svemu tome opravdanje za moralni pad, koji zapravo i ne možemo tako nazvati, jer kako stvari stoje, biva da se moral nikada nije ni uzdigao da bi potom mogao pasti, sem u učenjima moralista, počev od Paskala.

Postoji li oduvek na nivou na kom postoji i sa njega takav kakav je utiče na naše živote, a mi mu se prilagođavamo kako ko zna i ume? Da li je sve ostalo privid? Uzaludnost napora! Goran Marković u tekstu pod tim naslovom, objavljenim u „Peščaniku“, iznosi sumnju da se Igor Vuk Torbica upravo suočio sa uzaludnošću napora uoči svog tragičnog odlaska. Ovde se nameće vrhovno pitanje: Da li sve ovo, ova naša borba za bolje i pravednije društvo, ima ikakvog smisla? Da li je zapravo večita borba za „Nešto Više“, a što doći neće, sama po sebi jedini smisao?

Sećam se veoma dirljivog filma iz Butana pod nazivom „“Lunana: Jŕk u učionici“ (preveden i kao „Lunana: Škola na kraju sveta“). U tom filmu devojka iz zabačenog himalajskog sela zadivljeno posmatra crnovrate ždralove i saopštava tek pristiglom mladom učitelju: „Svetu na dar pesmu peva crnovrati ždral. A da li će je neko čuti, hoće li se nekom svideti – to nije njegova stvar“. I ja na ovu našu borbu gledam kao na neku pesmu o slobodi. Da li će ta pesma do nekoga doći, da li će ga dotaći, da li će na njega uticati, hoće li ga pomeriti iz mrtvila – nije naša stvar. Ali mi moramo da je pevamo jer drugačije ne možemo.

„Principijelnom i mudrom“ čoveku Igora Vuka ne može se osporiti pravo na mišljenje. On ima svoje razloge i način komunikacije. Taj čovek, kao i svi drugi neutralci, ima lično neotuđivo pravo na svoje ćutanje/nedelovanje. Ali šta je tu problem? Problem je u tome što mnogo takvih ljudi, mnogo takvih prava i konačno mnogo takvih ćutanja/nedelovanja može presudno da utiče na rezultat borbe koju globalna društvena odgovornost vodi protiv jednog ogoljenog kriminalno-represivnog režima.

Najpraktičnija, efektivna definicija neutralaca bi bila da su to ljudi čiji je izbor da ne izađu na izbore. Ili, ako izađu, da predaju „beli listić“ kao vid svog univerzalnog političkog neslaganja i negodovanja. Ovde dolazim do suštine: iznosim svoje ubeđenje da nemali broj „neutralaca“ zapravo pripada – kvazineutralcima! Prave neutralce i one „kvazi“ mogli bismo nazvati – spavači. Kao deo spavača, držim da su kvazineutralci uistinu – tamna materija podrške! Nesumnjivo su neki od njih, da ne ulazimo u razloge, pritajene pristalice vlasti. Ali prema mom ličnom istraživačkom uzorku, značajno je veći broj kvazineutralaca koji su za njenu promenu. Posebno iz frakcije zastrašenih.

Njihova osveta usled gubitka samopoštovanja i ljudskog dostojanstva svima koji su im usadili strah, nešto je na šta se može računati. Moglo bi se pretpostaviti da sličan motiv imaju i oni pod ketmanom, odnosno sa „falsifikovanim stavom „(preference falsification prema Timuru Kuranu). Svi ti ljudi predstavljaju rezervoar potencijalne energije za ostvarenje društvenih promena.

Nerado to priznajem, ali smatram da je tako. Oni neće „progovoriti i prohodati“ na sve naše molbe, kritike ili zapovesti. Ali će to uraditi na svoj način kada za to dođe vreme. Tako što će njihova šetnja biti do biračkog mesta, a njihov glas list papira sa zaokruženim brojem ispred progresivnih snaga društva predvođenih studentima. Time će pokazati da su bili tamna i nevidljiva, ali ipak – materija. Materija čoveštva koja je konačno podržala težnje za pravdom i istinskim napretkom Srbije.

Autor je lekar iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.