Zagorka je Ursulina, a ne Vučićeva

Ohrabrujem ih reakcijama svojih ovdašnjih e-prijatelja. Prenosim im poruku jedne koleginice: „U Omoljici, kod Pančeva, gde je na izbore izlazilo oko 1.800 meštana, danas je sakupljeno preko 1.000 potpisa! Ovo nije reprezentativan uzorak, ali mnogo govori.“

Dodajem i potpuri komentara ostalih zemljaka, između ostalog: „Vidi, koliki god da je broj, ogroman je, a svakako će premašiti očekivanja, ali na kraju dana nije toliko važan, jer ne predstavlja broj mogućih glasova (on je višestruko veći), već sam „core“ onoga što je pobunjeno društvo.“

„Ono što je meni zanimljivo, čak i više od samog broja, jeste taj narativ koji se plasira kroz mreže — da ljudi možda ipak ne treba da potpisuju, da će taj spisak završiti u rukama SNS-a, sasvim sigurno, itd.“

„Pa naravno da će završiti. Nikome to nije sporno, niti je ikada bilo. Verujem da je svakome ko je potpisao to potpuno nebitno, što pokazuje jednu veoma značajnu stvar — a to je oslobađanje od straha. Mislim da je to izuzetno važno.“
„Uostalom, i treba da završi u njihovim rukama — moraće dosta dugo da ga pročešljavaju, s obzirom na to koliki će taj broj biti“.

„Ono što se dešava ‘ispod haube’ tj. van ulice, pokazuje da ovi na vlasti nisu nikad bili opakiji. Pakleno je ono što se dešava u raznim institucijama, a samo retke takve priče dospevaju do javnosti.“

Začinjem Srboamerikancima „prenos uživo“ pred ponoć pristiglom porukom da je u Beogradu popunjeno 157.000 listića i nagađanjima koliko smo daleko od konačne cifre od 400.000. Jedan od njih je svestan pokušaja vlasti da ’dekuražiraju’ građanstvo po sistemu ’zašto da se štrapacirate kada i onako nikog nema’, pa dodaje: „Meni je mnogo rečitija Vučićeva reakcija kada je – dok je još trajalo potpisivanje – počeo da rezultate naziva ’nameštenim’, ’preuveličanim’ i sl, što je pokušaj ’damage control’ i strepnje (možda i verodostojnog obaveštenja BIA) da je odziv masovan i da će se suočiti sa problemom. Liči to na onu Trampovu izjavu da ’ako se ikako desi da bilo ko ima više glasova od mene, to će biti dokaz da su izbori namešteni i pokradeni’.“

S one strane Atlantika sledi potom opširnija ispovest: „Prateći zbivanja poslednjih godinu dana, počela je da se kruni moja epska predstava o ponosnim i buntovnim Srbima, na kojoj sam vaspitavan i odrastao. Sve više verujem da je to bio samo istorijski kaleidoskop poželjnog, tj. svega onoga što u stvarnosti – nismo. Narod sa elementarnim samopoštovanjem i bazičnim konceptom individualnog i grupnog dostojanstva, ne bi dopustio da mu jedna okupaciona koterija ugursuza i secikesa pretvori prostor između nekadašnjih Kraljevskih dvorova i Narodne skupštine u trajni kolektor društvenog taloga najgore vrste.

Dva miliona Beograđana, vođena sa dva miliona malih ličnih interesa, skoro godinu dana zaobilaze tu tačku moralne propasti i neviđenog nacionalnog poniženja – i gleda svoja posla. Indolentno prate propast svih atributa civilizovanog življenja, dok im kriptofašisti… prorokuju buduću srećnu i slavnu prošlost, verbalističkim poigravanjima i semantičkim transverzijama.

Studentska pobuna je ’oslobađanje od straha’ i napravila je promaju u ustajaloj atmosferi malograđanskog konformizma, otrovanoj strepnjom da ’uvek može biti gore’. Ovo potpisivanje u svojoj suštini počinje da liči na ono takovsko odustajanje od trpljenja: ’Evo mene, evo vas, evo rata sa Turcima’.“

Slažem se sa njim da je rajetinsko trpljenje ćaćilendskog ponižavajućeg jarma bilo udar na nacionalno samopoštovanje, ali otpisujem da je taj izraz masovne potištenosti i beznađa na izmaku. U pojam nas je ubijala i EU svojim pragmatizmom, oličenim u obraćanju predsednice Evropske komisije našem vladaru rečima „Dragi moj Aleksandre“.

Srećom, situacija se menja. To je najbolje osetila glava tužilačke hijerarhije, godinama nevidljiva i nečujna Zagorka. Dugo sam smatrao kako bi za nju, kao i za sudije Ustavnog suda, bila nepravda da se sve završi samo lustracijom. Ipak je njena odgovornost bila golema.

Verovali smo da je ona mlitava krpa kojom Vučić trlja fleke sa zaprljanog nacionalnog ogledala, čineći ga još neprovidnijim. Ispostavilo se da je tako bilo samo dok su Ursula, Aleksandar i Zagorka hodali istom stazom. Kada su od izvora dva putića povela na dve strane (cit. Lepa Lukić), Aleksandar ode na jednu, a Zagorka sa Ursulom na drugu stranu.

Revolucionar i književnik Jovan Popović imao je u svojoj zbirci „Istinite legende“ priču „Kad je mogla Zagorka, i mi ćemo“. Verujem da ovakva poruka odzvanja u ušima njenih kolega u tužilaštvu i u sudstvu, ali i drugde po institucijama venućeg sistema. To je i ohrabrujući zaključak prepiske koja je krenula od potpisivanja, pa se razgranala do paralelnih tokova i nagoveštenih posledica studentske akcije.

Autor je profesor beogradskog Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.