Zamenjena uloga Tribunala

A kako je počeo i sa kojim smislom je osnovan? Dočekan je sa burnom oštrinom u pogledu smisla i uloge u sređivanju poratnih prilika između zavađenih država bivše Jugoslavije. Svima kojima je stalo do istorijske pravde, pre svega do kažnjavanja svih onih koji su uveli narode bivše Jugoslavije u ratne strahote i kojima je stalo do pomirenja tih naroda, taj sud je bio neophodan i jedino moguć.

Onima koji su predvodili te narode u međusobnim sukobima, taj sud je bio nametnut, a njegov osnovni smisao je, po njima, „da se kažnjava srpski narod“. Najveći broj ratnih optuženika iz Srbije tim predvodnicima služio je kao dokaz za antisrpsku zaveru, zataškavajući činjenicu da je on poticao iz ratno-imperijalne politike srpskog režima, koji je predvodio najbrojniji narod.

Treba reći da je Haški tribunal u početku imao šire i veće ambicije nego da sudi ratnim zločincima. Ispoljavao je intenciju da piše i nove nacionalne istorije zavađenim narodima, sviđalo se to njima ili ne. Iako je u početku davao za pravo onima koji su ga optuživali za antisrpstvo (ublažavao je kazne nekim bošnjačkim ratovođama, na primer), Haški tribunal predstavljao se, pre svega, kao snažan faktor protiv nacionalizama (osobito protiv srpskog nacionalizma) kao glavnih krivaca za ratnu tragediju. To je dokazao svojim prvostepenim presudama.

Šta se sada događa? Sve te funkcionere koje je stavljao na stub srama visokim kaznama, sada oslobađa, govoreći im da nisu više krivi za ono za šta su bili prvobitno optuženi, to jest, za ratne zločine, genocid i etnička čišćenja. Počelo je sa oslobađajućim presudama hrvatskim generalima, zatim oslobađanjem srpskog načelnika generalštaba Perišića, i najzad oslobađajućom presudom Stanišiću i Simatoviću. Osnovne presude, mada su bile veoma oštre, zasnivale su se na kažnjavanju zločina počinjenih u tzv. zajedničkom zločinačkom poduhvatu, sa visokim i doživotnim kaznama.

Sada Sud objašnjava da to što je izrečeno u osnovnim presudama više ne stoji. Koliko je to održivo? Mogao je eventualno da smanji prvobitno izrečene kazne ukoliko se utvrdi da su bile preterano visoke, ali činjenica je da su zločini počinjeni i da su optuženi stajali na čelu svojih država. Jesu li se zločini sami od sebe dešavali, ili je ipak neko davao uputstva da se oni čine? Ko je to mogao da bude, ako ne funkcioneri na odgovornim položajima u državi? Teško je prihvatiti obrazloženje ovih presuda Stanišiću i Simatoviću – da je sud utvrdio njihovu ulogu u rukovođenju ratnim organizacijama koje su se upuštale u zločinačke radnje – ali da nema dokaza da su doprineli zločinačkom poduhvatu, bilo putem naređenja da se izvrše zločini, ili da se sprovode zločinačke deportacije radi etničkog čišćenja.

Po toj logici i Slobodan Milošević, da je ostao živ, bio bi oslobođen, jer je poznato da za sobom nije ostavljao tragove (potpise, naređenja, izjave i slično) po kojima bi mogao biti osuđen za zločinačka dela. Mora se priznati da su ove prve osnovne presude delovale uverljivije sa stanovišta pravde nego ove poslednje oslobađajuće presude.

Zašto su se desile ove promene u radu Suda, teško je objasniti. Ima mišljenja da to Zapad čini radi Srbije, pred njene razgovore sa Evropskom unijom. U svakom slučaju, otvoreno je pitanje koliko je ovakva promena u interesu demokratske transformacije srpskog društva. Nije pravljena fešta od njihovog povratka, niti je iko prisustvovao u ime države da ih dočeka, ali su i Dačić i Vučić dali pozitivne izjave oslobađajućim presudama, rekavši da je to dobro za Srbiju. U kom smislu? Vučić nije hteo na to da odgovori. Jer bi se moralo objasniti u čemu je ta dobrobit ako je njihovo oslobađanje naišlo na žestoku osudu Bošnjaka i ne samo njih. A ima i drugih stvari. Šta se sada događa? Sve te funkcionere koje je stavljao na stub srama visokim kaznama, sada oslobađa govoreći im da nisu više krivi za ono za šta su bili prvobitno optuženi, to jest, za ratne zločine, genocid i etnička čišćenja.

Preko ovih oslobađajućih presuda, nije teško primetiti, oslobađaju se krivnje za zločinački raspad bivše Jugoslavije i ratni režimi, osobito režimi Srbije i Hrvatske i među njima dvojica njihovih šefova – Franjo Tuđman i Slobodan Milošević. Nije teško zapaziti da se time klizi ka njihovoj postepenoj rehabilitaciji. Time se menja osnovna istorijska uloga Haškog tribunala.

Osnovan da ratne zločince izvede na sud pravde, a zavađene narode do istorijskog pomirenja, Haški sud sada kao da najnovijim presudama podriva tu veliku pomiriteljsku ulogu. Oslobađanje odgovornih za počinjene zločine nailazi na oštra protivljenja, pre svih žrtava rata, zatim svih demokratskih snaga koji budućnost novih odnosa u društvu i između naroda vide u iskorenjivanju klica neprijateljstava i ratova, koji su teško pritiskali sudbinu čovečanstva u prošlosti.