Ako je sadašnja vlast u Srbiji po nečemu prepoznatljiva, to je svakako sporost u reagovanju i u donošenju odluka. Još tokom osnivanja tako se predstavila. Nakon parlamentarnih izbora za Skupštinu, okončanih 6. maja 2012, Vlada je formirana tek posle dva meseca i 21 dan, 27. jula 2012. Političari koji su pobedili na izborima dogovarali su se, pregovarali kome će pripasti koji deo „kolača“, iako je u Srbiji rasla nezaposlenost, padao bruto nacionalni proizvod, rečju kriza se produbljivala.
Sada, mada njen predsednik Ivica Dačić, prvi potpredsednik Aleksandar Vučić, ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić, kao i drugi ministri priznaju da su budžetski rashodi veći od predviđenih, Vlada ne donosi nikakve mere za izlazak iz krize, ili bar njeno umanjenje. Budžet je u deficitu. Zemlja grca u dužničkom ropstvu, jer uzima nove kredite kako bi isplatila pristigle otplate i kamate na stare. Plate zaposlenih u naučnim institutima kasne… Ne samo da se penzije ne usklađuju sa inflacijom, već se javnost priprema za njihovo smanjenje ili, u najboljem slučaju, njihovo zamrzavanje…
Vlada mesecima odlaže najavljenu rekonstrukciju izazvanu aferom mleka. U međuvremenu, broj ministara koji se prozivaju jer, najblaže rečeno, nedovoljno dobro obavljaju svoj posao, se drastično uvećao. U zdravstvu bolesnici čekaju mesecima da bi bili pregledani, mnogi skupi uređaji nabavljeni donacijama ne rade zbog nemara administracije…
Uprkos takvoj situaciji sve se odlaže, jer se vlast jedino bavi dobijanjem datuma za započinjanje pregovora o pristupanju Evropskoj uniji i borbom protiv korupcije i privrednog kriminala. Dobro je što se bave ovim problemima, ali zarad njih se ne mogu odlagati ostali veoma važni procesi i reforme. Čak je i sporazum o primeni dogovora između Beograda i Prištine neophodan da bi se eventualno dobio datum započinjanja pregovora o pristupanju Srbije EU, prihvaćen od Beograda u poslednjim časovima pred istek roka.
A datum započinjanja pregovora o pristupanju EU samo je jedna međustanica na dugom putu do ulaska u Uniju. Pregovor o pristupanju je dugotrajan proces prilagođavanja pravnog sistema Srbije pravilima EU (tzv. acquis EU). Na tom putu će biti neophodno postići i primeniti, između ostalog, i mnoge neprijatne dogovore sa Prištinom. Ali to je jedini put da se zaštiti naše stanovništvo na KiM i kako-tako formalno očuva prisustvo Srbije na toj teritoriji.
Primera radi, Hrvatska je prvo trebalo da u martu 2005. započne pregovore o pristupanju, međutim taj datum je odložen za oktobar 2005, jer Hrvatska nije postigla o roku potpunu saradnju sa Haškim sudom za ratne zločine. Najzad, Hrvatska, nakon šest godina, 1. jula ove godine postaje punopravna članica EU. Turska koja je takođe započela pregovore iste godine kad i Hrvatska, nije odmakla od početka i pitanje je da li će ikad postati član EU.
Ekonomska kriza, prethodna iskustva Unije o prijemu novih članica (pre svega Bugarske i Rumunije) utiču da proširenje nije među prioritetnim ciljevima Brisela. Na osnovu saznanja iz Brisela ne očekuje se da će se Srbija, i to u najboljem slučaju, pridružiti Uniji pre 2020. godine. A onda nastaje nastavak posla, ulazak u Šengen zonu i sređivanje državnih finansija i ekonomije za priključenje evrozoni.
Na kraju treba reći da je borba sa korupcijom i privrednim kriminalom tek započela. A pravi rezultati će se tek znati po okončanju pravosudnih procesa i izricanju presuda. Treba biti obazriv. I prethodne vlade su spektakularno hapsile da bi potom okrivljeni bili oslobođeni optužbi. Tako je sadašnji ministar poljoprivrede, Goran Knežević, bio uhapšen 2008. u akciji protiv „građevinske mafije“. Proveo je u pritvoru 13 meseci. Protiv njega je podignuta optužnica za zločinačko udruživanje, zloupotrebu službenog položaja i primanje mita, da bi bio oslobođen optužbi presudom 1. novembra 2012, kada je već bio ministar poljoprivrede.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
