Da bi se dobio odgovor na pitanje zašto je Vučić toliko moćan treba analizirati položaj Srbije unutar širih međunarodnih struktura. Svetski kapitalistički sistem hijerarhijski strukturira prostor na centar, poluperiferiju i periferiju. Središta akumulacije kapitala su u centru, tu su koncentrisani materijalno bogatstvo i politička moć, poluperiferija i periferija su u podređenom položaju, nemaju mogućnost da autonomno koncipiraju svoje razvojne strategije, oni su dopunski privredni prostor u kome su sve ljudske aktivnosti određene potrebama centra. Poluperiferni i periferni narodi osuđeni su da večito budu ekonomski i politički nesamostalni, bez mogućnosti da napreduju.

Srbija se poslednjih decenija pomera sa poluperiferije na periferiju svetskog sistema. Svi periferni sistemi su autokratski, u njima nema demokratije, niti se poštuju ljudska prava.

SNS i Vučić imaju gotovo totalnu vlast zbog toga što prihvataju i promovišu kolonijalni položaj Srbije i njenu podređenost hegemonim silama i međunarodnom krupnom kapitalu.

Podrška Zapada vladajućoj stranci i njenom lideru ima svoju visoku cenu. Vučić će morati da ispuni sledeće zahteve: da prizna Kosovo, da istera Rusiju sa Balkana, da likvidira Republiku Srpsku, da uvede Srbiju u NATO, da omogući stranim kompanijama da postanu vlasnici najvažnijih prirodnih i privrednih resursa, da proširi autonomiju Vojvodine i osnuje seriju etničkih autonomija na jugu Srbije…. Ukoliko se Vučić bilo kojem od ovih zahteva usprotivi, izgubiće vlast, bez obzira na to koliku podršku birača uživa.

Srbijom vlada ona stranka koja bespogovorno prihvata ultimatume iz Vašingtona i Berlina. Sam Vučić u jednoj izjavi konstatovao je da je direktorka Svetske banke za jugoistočnu Evropu Elen Goldstin šefica i njemu i premijeru Albanije Ediju Rami: „Ona nam je šefica obojici, kako ona naredi, tako mi slušamo.“

Ogromnoj moći koju imaju Vučić i SNS doprinosi i ideološka i politička konfuzija većeg dela opozicije. Opozicione partije dele sa Vučićem isti prokapitalistički pristup, a vladajuću stranku i njenog lidera optužuju samo za zloupotrebu vlasti. Na taj način oni smišljeno oslobađaju kapitalistički sistem odgovornosti za stanje u kome se društvo nalazi i personalizuju krivicu. Vučić, nesumnjivo, ima autoritarni stil vladanja, ali uzroci katastrofalnog stanja u kome se Srbija nalazi su sistemski, ne mogu se svesti na lične karakteristike vladara.

Problem za liberalnu opoziciju je u tome što je Vučić fanatični neoliberal koji uživa veću podršku Zapada nego oni. Kolaps opozicije nije nastupio samo zbog represije režima, nego i zbog njene bezidejnosti, kompromitovanosti i nespremnosti da dovede u pitanje temeljnu ideološko-političku postavku sistema – periferni neoliberalni kapitalizam.

Liberali se od desnice u Srbiji razlikuju po tome što prvi zagovaraju podređenost Zapadu, a drugi Rusiji.

Jedini izlaz iz očajne situacije u kojoj se nalazimo je nastanak masovnog, autonomnog antikapitalističkog demokratskog socijalnog pokreta, koji bi počivao na principima jednakosti, solidarnosti, društvene pravde, tolerancije i na poštovanju ljudskih i manjinskih prava. Takav pokret mogao bi da povrati kreativne potencijale politike i da omogući nastanak novih institucija koje će imati moć da dovedu do društvene promene. Ne mogu jedan političar i njegova stranka biti dovedeni u pitanje bez nastanka kontrahegemonog programa.

Potrebna nam je strategija samostalnog privrednog razvoja koji će počivati na usvajanju i primeni modernih tehnologija i na inovacijama. Ne mogu opstanak naroda i države počivati na očekivanju da će strani kapital obezbediti ekonomski razvoj. Društveni napredak počiva na kreativnosti domaćeg stanovništva, a ne na konceptu jeftine radne snage.

U političkom sistemu Srbije jedna stranka je toliko moćna da njena moć ugrožava pluralnost sistema. Jedno društvo može da napreduje samo ukoliko u njemu postoji pluralizam organizacionih principa.

Autor je član Zrenjaninskog socijalnog foruma