Zašto kažeš Brnabić, a misliš na Brnabićevu?

U želji da se rodna ravnopravnost iskazuje i u jeziku – što je sasvim razumljivo jer se u jeziku ogledaju odnosi u društvu pa i odnosi prema ženskoj emancipaciji i rodnoj ravnopravnosti – mora se biti oprezan kako se ne bi konstruisale reči i izrazi neodrživi kako sa stanovišta gramatičkih pravila srpskog jezika tako i samog jezičkog duha. Jedno je u bogatom jezičkom trezoru srpskog jezika pronalaziti nove izraze i nazive za pojedina zanimanja koje donose praksa i život, koji se ne protive tome duhu (doktorka, psihološkinja, filološkinja, prevoditeljka, sluškinja, pa čak i dubleti poput učiteljka – učiteljica, spisateljka- spisateljica, sl.), a sasvim drugo je neuko nametanje gramatički nepravilnih oblika deklinacija kod ženskog roda poput primera iz napred navedenih novinskih naslova. Problem nije samo u činjenici da su takvi oblici – u ovom slučaju padežne promene prezimena kod žena – upotrebljeni na gramatički nepravilan način, već i u tome što su tako formirane rečenice konfuzne i nerazumljive.

Kako, na primer, razumeti rečenicu/naslov: Tepić upozorava Brnabić?

Sa stanovišta duha i gramatike našeg jezika jedino tako da izvesni gospodin Tepić upozorava izvesnog gospodina Brnabića!

Ali i da onaj koji je skovao takvu rečenicu i stavio je u naslov svojih novina, ne zna padeže u sopstvenom jeziku! Ne ume – u ovom slučaju – da upotrebi akuzativ (koga, šta) već pogrešno koristi nominativ! Ispravno bi, dakle, bilo: Tepić upozorava Brnabića, a nikako – Brnabić!

Tek iz daljeg teksta, međutim, dâ se zaključiti da se uopšte i ne radi o muškarcima (Tepiću i Brnabiću) već da je zapravo reč o dve žene sa takvim prezimenima, pri čemu jedna (zbog nečega) upozorava drugu!

Istu dilemu pažljivi i jezički obrazovani čitalac imao bi i sa naslovom: Evropska komisija pisala Brnabić!

Iz ovako nepismeno skovane rečenice shvatio bi jedino da je Evropska komisija pisala gospodinu Brnabiću. I pri tom bi nanovo primetio da je sastavljač ovakvog naslova zaboravio da upotrebi adekvatan padež u ovom slučaju dativ (kome, čemu, dakle: Brnabiću, a ne Brnabić!) Ali i ovde, kao i u prethodnom slučaju, nastavljajući da čita tekst zaključio bi čitalac da nije reč ni o kakvom Brnabiću, već da je Evropska komisija u stvari pisala ženi, dakle Brnabićevoj!

U našem jeziku, ako se prezime koja nominuje ženski rod iskazuje bez dodatog ličnog imena (Ana, Jovanka i sl.), naziva funkcije (predsednica vlade, ministarka, direktorka, i sl.), ili zanimanja (doktorka, profesorka, asistentkinja), to prezime se menja kroz svih sedam padeža uključujući i nominativ (ko, šta – Petrovićeva je rekla) i dobija karakteristične gramatičke oblike ženskog roda. Kod muškog roda isto, s tim što se ovde prezime u nominativu ne menja (Petrović je rekao).

U slučaju gore navedenih rečenica, pak, one gramatički pravilno glase: Tepićeva upozorava Brnabićevu. Evropska komisija pisala Brnabićevoj. Jovanovićeva se osvrnula na stav Mihajlovićeve. Itd.

Neprirodno je, s jedne strane, zalaganje da se jezik rodno senzibiliše, a da se regularni gramatički nastavci za ženski rod u deklinacijama, zanemaruju (Brnabićeva, Brnabićevoj i sl.), i koristi muški oblik u nominativu!

Prezimena su u nas nastajala na razne načine: prema zanimanju, nekim ličnim osobinama, prema imenu pretka, prema mestu doseljenja i sl. Prezimena su trebala da pomognu identifikaciji pojedinca bilo pred vlastima bilo u samoj društvenoj sredini u kojoj je pojedinac obitavao. U osnovi većine prezimena sadržano je potencijalno odnosno hipotetičko pitanje: Čiji si ti? A odgovor kreira prezime: Ja sam Jovanov (sin), Petrov, Milošev… U ženskom rodu: Ja sam Jovanova (kći) , Petrova, Miloševa… Tako je najčešće u Vojvodini.

U centralnoj Srbiji, pak, najčešća su prezimena na „ić“ kao svojevrsni reziduum arhaičnog oblika korišćenog za potomke odnosno podmladak. Tako je sin kralja – kraljević, sin kneza – knežević, Petrov sin je Petrović, Milošev je Milošević, a vremenom se takav oblik prezimena ustaljuje za sve naredne generacije. U ženskom rodu na hipotetičko pitanje: čija si, odgovor je Petrovićeva, Miloševićeva, Jovanovićeva… Pandani postoje u gotovo svim slovenskim jezicima (Andonovska, Mitrevska, Kirigina, Tihanovska, Sklodovska, Ivanova, Zaharova, i sl.).

Ovakvi oblici (kao odgovor na hipotetičko pitanje: čiji/a si?) ne diskriminišu ni muškarce ni žene. Jer svi smo mi nečiji potomci, bez obzira na pol i rod.

Neka od prezimena koja se završavaju na „ić“ služe i kao tipični hipokoristici. Tako na primer u prijateljskom obraćanju neretko kažemo: „Ne može to tako dragoviću moj“, iako se osoba kojoj se obraćamo ne preziva tako. Ili: „E moj brajkoviću, ne možeš to učiniti!“ Odnosno: „Moj miliću, golubiću (dvostruki hipokoristik!) šta je to sa tobom danas?“ Itd…

Stariji oblici upotrebe prezimena koji se odnose na ženski rod, danas su već prilično arhaični, mada ne i nepravilni: Tepićka, Brnabićka, Petrovićka, Jovanovićka i sl. Zanimljiva je i njihova semantička istorija: između dva svetska rata ovi oblici su označavali udate žene dok su oblici Petrovićeva, Tepićeva, Jovanovićeva, korišćeni isključivo za devojke.

I da zaključimo: ovi oblici ne samo da nisu u suprotnosti sa zahtevima za senzibilizaciju rodnog jezika, već naprotiv, doprinos su tim zahtevima. Koristiti gramatičke oblike za muški rod kad je reč o ženama (poput Tepić je rekla) šta je drugo nego vid gramatičke odnosno jezičke maskulinizacije, dakle upravo ono što se želi izbeći. I naravno plod je – neznanja!

Autor je pisac i esperantolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.