Aleksandar Vučić, BETAPHOTO/MILOS MISKOVKrug se zatvara, još jedna diktatura u Srbiji u poslednjih 35 godina se bliži kraju. Kao da nam nije bilo dovoljno one prve, koja nam je decu slala da ratuju sa drugom decom iz iste zemlje, koja nam je natovarila sankcije i navukla bombardere nad glavama. Sami smo sebe predali novom diktatoru.
Nakon ere Miloševića suviše je dugo odlagan najavljivani društveni preporod, država je ubila svog jedinog pravog reformatora dr Zorana Đinđića, ljudi koji su se zatekli na vlasti nakon njega i sami su bili iznenađeni otkud oni tu. I eto njega.
Obučavan u radionici Vojislava Šešelja, specijalizovan za poigravanje sa emocijama siromašnog, neobrazovanog, najranjivijeg dela društva, predstavio se kao spasitelj naroda od korumpiranog žutog taloga. Po svemu sudeći, na talasu tog narodnog nezadovoljstva će i otići, u kom pravcu, videćemo. Zavisi dosta i od njega samog, ali sve manje, kako prolazi vreme.
Ova unapređena, 2.0 diktatura, već skoro čitavu godinu drži kao taoce svoje vlasti, čitavu zemlju. Ušla je u obračun sa svojom mladošću, sa akademskom i školskom zajednicom, sa kulturom, sa pravosuđem, sa nezavisnim medijima, sa delovima privrede koji joj se ne pokoravaju. Na koga računa? Na jedan broj svojih građana kojima su dirigovane vesti i šund emisije jedini prozor u svet. Na deo onih koji su dobili posao u državnim službama bez pravih kvalifikacija i stvarne potrebe.
Na one čije firme kroz razne favorizovane državne projekte dobro zarađuju. Na jedan broj onih koji zaista veruju da im je otadžbina napadnuta i spolja i iznutra. Na deo opozicije koja mu čuva leđa. Najzad, na jedan deo međunarodne zajednice, koji ima svoje strateške i ekonomske interese da podrži čoveka koji im ne ugrožava te interese. To je ozbiljan zbir. Ali izgleda ipak nedovoljan da se vlast zadrži na izborima. Zato poziv na dijalog.
Nije precizirano da li predstavnici studenata treba da dođu na te pregovore sa gas maskama, šlemovima i štitnicima za cevanice, ali se valjda pretpostavlja da im je to redovna oprema za šetnju do predsedništva. Zašto dijalog? Ima nekoliko razloga. Prvi je međunarodna zajednica, koja svojim diplomatskim kanalima, a sve više i kroz svoje uticajne medije, poručuje da im je dosta nasilja prema građanima.
Drugi je da dobije novo vreme i pokuša da pronađe pukotine u tom Opštenarodnom pokretu, ne bi li se delovi tog pokreta zavadili međusobno, ili uz naknadu prešli u njegove redove. I treći, možda najvažniji, da pripremi svoju izbornu kampanju koja će uskoro uslediti i da studente navuče na tanak led. Šta je njegova ledena zamka? Zamka su sva pitanja koja nisu usmerena na korupciju, nestručnost, ugrožavanje osnovnih ljudskih prava i porobljavanje medija.
Pretpostavljam da bi se taj dijalog vodio na sledeći način:
Studenti: „Zbog očigledno koruptivnih poslova, vi ste doveli nestručne ljude da vode strateške projekte, a posledica toga je smrt šesnaestoro naših sugrađana“.
On: „To je pitanje za pravosudne organe, nego da li biste se vi opredelili za Evropsku uniju koja traži da uvedemo sankcije našoj braći Rusima?“
Studenti: „Mi smo tražili da nadležne institucije hitno objave sve detalje posla koji je uzrokovao smrt naših sugrađana i da odgovorni odmah budu procesuirani, nije bilo volje.“
On: „Sudovi su nezavisni u svom postupanju, nego kako mislite da sačuvate Kosovo?“
Studenti: „Kada smo shvatili da institucije ne obavljaju svoj posao, zatražili smo raspisivanje vanrednih izbora, vi ste izveli batinaše i policiju da nas prebiju“
On: „Nadležne institucije će odlučiti o raspisivanju izbora, nego jel vi smatrate da Republika Srpska treba da zaokruži svoju samostalnost ili da večito ostane vazal strancima?“
Studenti: „Zašto bežite od raspisivanja vanrednih izbora, ako tvrdite da je većinska Srbija na vašoj strani?“
On: „Kad do izbora dođe, građani će slobodnom voljom odlučiti za koga će glasati, nego jel vi smatrate da se u Srebrenici dogodio genocid?“
Dakle, dijalog sa rukom na pendreku i skretanja tema je njegova izlazna strategija i studenti su to odmah shvatili.
Ovo ludilo u kome živimo se mora okončati izborima, ali samo kao monolog, monolog gnevnog građanstva koga ne zanimaju nacionalna pitanja, već odgovori na to ko je od vas pokrao Srbiju, zašto se naša deca i dalje leče SMS porukama, zašto naši učitelji, nastavnici i profesori moraju da pozajmljuju da prežive mesec, zašto nam padaju zgrade nad glavama, putevi se urušavaju, škole nam se raspadaju, bolnice nemaju ispravne toalete za pacijente, gradovi nemaju pijaću vodu, zašto se gušimo skoro čitave godine u zagađenom vazduhu, a sve to krijete od nas medijskim mrakom koji ste uveli u naše domove.
Neki će reći da nas do izbora čeka još mnogo pendreka. Moguće, ali je svaki udarac pendrekom glas manje za režim, a i sam pendrek ima dve strane.
Autor je advokat, nekadašnji šef kabineta Zorana Đinđića
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
