Zašto nam hapsite decu?

Kolege znaju da je noć moja najbolja prijateljica. Samo ne po piću i kafanama već po životu na ulici. Volim da razgledam Beograd noću, osluškujem kako diše, šta ljudi pričaju. To mi je ostalo još iz vremena kad sam bila urednica Beogradske rubrike. Iskreno, nedostaje mi taj period kad sam mogla sebi da dam za pravo da odem na neki koncert, tribinu, književno veče i nakon toga dođem u redakciju i napišem kratak izveštaj.

No, ta su vremena prošla. Sad je neko drugo vreme. I dalje idem beogradskim trotorarima, ali noći nisu onako lepe, prekrila ih neka pomrčina, zla kob, strah, nezadovoljstvo, strepnja, iščekivanje, tišina obavijena policijskim sirenama, protestima, blokadama raskrsnica…

Kad krenem kući posle ponoći sve je pusto. Na mojoj utabanoj stazi preko Vračara nema ljudi, automobila. Samo prokleta tišina. Ne volim je.

Nadvila se tama nad mojim Beogradom. Nadvila se i nad ostatkom Srbije. Vidim i osećam to po izveštajima kolega koji pristižu svako veče.

Ipak, nikako da uhvatim neku „blokadu“, što bi mi novinari rekli: neku živu scenu. „Moram da izađem… Bar do NJegoševe… Bar da napravim krug oko Slavije“.

Tišina je oko „Lovca“. Pa da, kasno je. Taman sam to pomislila kad začuh škripu točkova na svega nekoliko metara od pešačkog prelaza na uglu Alekse Nenadovića i NJegoševe. Zastadoh. Nekoliko marica je jurilo niz ulicu. Odjednom su stali i iz njih je počela da istrčava gomila policajaca. Tek tad videh mladiće kako beže. Prva misao koja mi je pala na pamet bila je: „Hapse studente!“ Ipak ću napisati izveštaj, pomislih. Htela sam da priđem bliže. Ne razmišljajući mnogo, krenula sam ka njima. Osetila sam potrebu da im pomognem, da ih zaštitim, nađem neki ćošak gde će se sakriti… Ali, policajci su ih već oborili na beton i pribijali ih kolenima o asfalt. Srce mi se steglo. Sve se uskomešalo u meni: bes, ljutnja, očajanje. Htela sam da budem novinar na zadatku. Ovo je bila idealna prilika da izveštavam o jednoj napetoj situaciji. Međutim, ta misao mi je brzo odlutala. Probudilo se u meni majčinstvo i onaj životinjski instinkt da pomognem toj deci, da sklonim policijske čizme sa njihovih mladih leđa. Krenula sam ka njima, ali odjednom sam udarila u nešto. Zateturala sam se, podigla glavu i ugledala drugo mlado lice. Nije bilo uplašeno kao ono koje je ležalo na pločniku. Ovo je bilo ozbiljno lice. I tek tada postah svesna da nosi uniformu. „Sklonite se, gospođo!“

I taman izustih da kažem da sam novinarka i da ne može da me gura, ali odustah… Previše me obuzela cela situacija. Uživela sam se sa njom.

Uzeh telefon da slikam i pošaljem eventualno neki video sajtu. Napisala sam koleginici par rečenica i za tren završila svoj novinarski zadatak.

Najednom ljudi su počeli da pristižu sa svih strana. Neki su vikali: „Pustite nam decu!“, drugi su pitali: „Zašto ih hapsite? To su samo deca. Idite hapsite kriminalce!“ Ali, policija nije imala nameru da ih pusti.

Virilo je uplašenih šest, sedam glava mladića. Od velikog broja policajaca nisam mogla da vidim tačno koliko ih je bilo. I ne, nisu to bili studenti. Bili su sigurno maloletni, srednjoškolci. Videla sam to po načinu oblačenja: teksas bermudama sličnim onim koje sam nedavno sinu kupila, patikama verovatno kupljenim „tu preko“ na poslednjoj đačkoj ekskurziji i dečijim pogledima koji šaraju okolo i govore „Pustiće nas, ne brinite!“. Deca su umirivala roditelje. Policajac koji kao da je osetio šta „klinac“ misli, samo ga još više zalepi za pod.

A policijaca je bilo mnoogooo… Sigurno tridesetak, možda i više….

Napetost se osećala u vazduhu. Ljudi su izvikivali: „Pumpaj, pumpaj, pumpaj!“, „Kako vas nije sramota, vaš posao je da čuvate i štitite građane a ne da nam bijete i hapsite decu!“. Svaki povik izazivao je još veće nezadovoljstvo. Građani su duvali u pištaljke, pravili buku nadajući se da će policija pustiti decu. Nije se to desilo. Niti će. To se videlo.

Policajci su bili uglavnom mladi ljudi, zli jezici bi rekli da i nisu pravi policajci već da su samo ušli u policijsku uniformu. Ali, nesumnjivo dobro obučeni da rade svoj „posao“. Ne rade oni ovo prvi put. Stajali su mirno, bez imalo griže savesti što rade to što rade. Bez imalo stida. Pogledi su im bili ledeni… Ne. Nije to naša policija. Bar ne ona kakva bi trebalo da bude. Pola moje porodice je bilo ili je još uvek zaposleno u policiji i znam kako reaguju u ovakvim situacijama. Uvek su sprovodili zakon. I kad su privodili sitne lopove, šanere… Ovakve poglede imali su samo kad su hapsili kriminalce. Ova deca nisu bili kriminalci, nisu nikog ubili, povredili, dilovali drogu… Ovo su budući studenti, akademci. Traže da ostanu u svojoj zemlji, ali im ne daju…

Ljudi se tiskaju jedni uz druge i tako „ubijaju“ strah i skupljaju hrabrost za naredni korak odbrane od stampeda policije. Dovoljno je da samo jedan građanin kaže nešto, odmah se drugi priključuju. Pitaju: „Zašto nam hapsite decu?“ Odgovora nema.

Sve se više ljudi priključuje, prilaze sa svih strana. Oni sada opkoljavaju policiju. Vri kao u loncu. Napetost sve više raste. Osećam je svuda oko sebe. Guramo napred, ne bi li što više prišli deci jer znamo: ako stanemo odmah će ih odvesti. „Dajte deci da piju vode“, viče jedna žena i sa nekoliko flašica prilazi policajcima. Ne vidim od mase da li je voda stigla do deca.

Podižem se na prste. I odjednom jedna od tih flaša je poletela prema građanima. Ko gađa ljude? Policija? Neko sa strane? Odakle lete ove flaše vode? Sigurno ne gađaju građani jedni druge.

Unervozila se i uskomešala policija. Počinju da prave štit oko dece. Opkoljavaju ih i vuku ka maricama. Masa urla: „Pustite decu! Gde ih vodite?“ Ljulja se masa zajedno sa „policijom“. Ne daju im da odvedu decu.

Utom se izdvaja jedan policajac. Prilazi masi. Ima između 50 i 60 godina. Raskopčana košulja i poveći stomak odaje sliku porodičnog čoveka. Vidi se da mu je dosadno ili što bi mladi rekli „smara“ ga što je ovde i što mora da se objašnjava sa narodom. „Ovo jeste pravi policajac“, pomislih.

„Vodimo ih u Policijsku stanicu Vračar“. Ovo je verovatno bilo umesto onog službenog: „Ne brinite, biće sve u redu“. Bar bi tako trebalo prava policija da umiri svoje građane, da smanji tenzije. Jer ljudi su uplašeni. Boje se šta će biti sa decom. Iako nisu njihova, nečija su. Deca su. Naša.

Masa ne odustaje. Hoće da iskoristi privilegiju. Drago im je da im se neko obratio, nešto rekao. Reč je lek koji leči svu patnju ovog naroda. Lepa reč. Pa makar i u ovakvoj situaciji, pa makar i od policije jer lepe reči od države nema. Samo pusta represija.

„Zašto ih hapsite?“, „To su naša deca, nisu kriminalci? „Šta su uradili?“. Najedanput nastaje muk. Niko ništa ne progovara. Sve oči su uprte u najstarijeg, glavnokomandujućeg u ovoj akciji. „E… to ne mogu da vam kažem!“, odgovori besno policijac. Onaj policajac za koga sam mislila da je pravi policajac. Policajac u službi građana i na strani zakona.

Naljutila ga je masa što je postavila pitanje na koje on nema odgovor. Ili ne sme da odgovori. Zatvorio se policajac u oklop režima. Tu je najsigurniji. To potvrđuje njegovo okretanje glave i pogled koji govori: „Ja samo radim svoj posao. Radim ono što su mi naredili“.

Masa ide za svojom decom, probija se. Ali, samo do marice. Dalje ne može. Dalje je država i njena imovina. Sve ono našta građani nemaju pravo.

Autorka je urednica u Danasu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.