Zašto nas tretiraju kao stoku

U subotu, 10. septembra, u Sremskim Karlovcima Srbija će slaviti svoje europejstvo. Ništa bolje, ni prikladnije – centar obrazovanja i duhovnosti iz koga je velikim delom i potekla ideja i zamisao evropske Srbije. Grad Šakabente, Pavla Nenadovića, Stefana Stratimirovića, Dimitrija Sabova, Vuka, Branka, Lukijana Mušickog, Georgija Brankovića, Gimnazije, Bogoslovije, grad mira, vina, bermeta, meda, kuglofa, štampe. Dolaze ugledni gosti, skupljaju se delatnici zaštite baštine, pokazuju rezultati i kvaliteti rada, zahvaljuje se čuvarima baštine. Bravo, lepo. U Sremskim Karlovcima Evrope nije manjkalo ni u najtežim vremenima. To sad baštinimo, u skladu sa svojim sposobnostima.

Za privredu i kulturu Evrope puno je značila i železnica – njena pojava i širenje bili su kao rast i grananje krvotoka – ubrzavala je i olakšavala komunikaciju, a širenjem do Srbije i preko Karlovaca puno učinila na povezivanju naroda u matici i dijaspori. Doprinela je pozitivnom kroz kontakt i upoznavanje, dobrim delom posredno time uticala i na objedinjavanje naroda posle i svetskog rata. Iako tokom druge polovine XX veka ponešto potiskivana razvojem drumskog saobraćaja, sve do devedesetih godina prošlog veka bila je pouzdan, pristupačan i pristojan način transporta i saobraćaja. U novije vreme se toga sećamo kroz putovanja Romantike – muzejskog voza i šarganske osmice.

U Sremske Karlovce 10. septembra 2011. godine niko neće moći dostojanstveno da dođe vozom. Romantika tog dana ide na Smederevsku jesen, a ako hoćemo da ne pokvarimo lepa osećanja, svečanu atmosferu i nežno magljenje sećanja, toga dana će saobraćaj putničkih vozova biti obustavljen na liniji Subotica – Beograd i obrnuto. Zašto?

Nakon što sam pročitao program za 10. septembar i poziv koji sam dobio od Ministarstva, posle dve godine sam seo u voz broj 2405 na liniji Subotica – Beograd, sa polaskom u 13:28 iz Novog Sada. Stigao je jedan vagon iz Subotice – prljav, išaran, zapušten. U voz je ušlo oko 150 ljudi, uz one koji su nastavljali put. Krenuli smo malo posle zakazanog polaska. U Petrovaradinu i Karlovcima voz je jedva krenuo, jer nije mogao da se ukrca narod koji je čekao. U razgovoru sa saputnicima iz Beške, koji tim vozom svakog dana putuju, saznao sam da se po jedan vagon dodaje u Novom Sadu, samo kad horde navijača krenu da malo bekrijaju po stadionima. Gospoda navijači dobijaju svoj vagon da loču, urlaju…

A kondukter rečenog voza (cca 130 kg žive vage) „pripljeskao“ je narod probijajući se kroz vagon pri kretanju iz Novog Sada, a karte je pregledao tek posle Inđije. Kad sam ga pitao zašto ne radi svoj posao, rekao mi je da nije mogao od gužve. Rekao je i da to nije njegov problem, kao ni to što ide samo po jedan vagon. I nije – on i vagon su naš problem, jer smo stoka, ako dozvolimo da nas tretiraju kao stoku.

On nema veze sa železnicom, jer da ima, ne bi ćutao i primao platu, topli obrok i psovke putnika, a da se ne zapita zašto lopine što sebi nabijaju plate i kradu kupujući đubre iz Evrope, mogu to da rade. Zašto se on i mi svi to nismo zapitali? Sve to se dešava, a ovaj tekst pišem 7. septembra, kad je zakon o železnicama na dnevnom redu Narodne Skupštine!

Zbog toga Sremski Karlovci više nisu Evropa. Od uvođenja železnice nisu bili dalje od nje nego danas. Evropa je i ekologija, a kod nas se železnica, koja je, ako je elektrificirana najčistiji način transporta, uništava za račun autoprevoznika čije krntije voze na „crknute mačke“, sudeći po smradu, a vozači se ponašaju kao astronauti. I to ništa ne košta upravu železnice, ni zaposlene, izgleda, jer kako bi inače neki došli do onih stančuga. I zašto bi na sve to ćutao ministar ekologije, sa jednog od krajeva te pruge, a beše li on dopunski zaposlen u železničkom medicinskom centru?

Zato, iako volim Karlovce i ideju evropske baštine, poštujem svoje kolege i prijatelje koji će biti u Karlovcima u subotu 10. septembra, ja tamo neću baš zbog europejstva kao lične baštine. U Karlovce sam prvi put došao sa pet godina vozom, sa kartom i uz poštovanje voznog reda. U Novi Sad sam prvi put došao sa tri godine, isto vozom i to kod železničara pravog, sa samopoštovanjem i poštovanjem drugih. Tada 1961. godine bio sam u Evropi. Da bih bez griže savesti to dalje baštinio, 10. septembra ću otići na Novo groblje u Beogradu da „posetim“ tog železničara i da se setim zajedničke Evrope.

Autor je istoričar umetnosti u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture