Zašto pobunjeni fakulteti ćute o rušenju Starog savskog mosta?

Naravno, iz mene je progovorio veliki entuzijazam izazvan studentskim pobedama, narastajućom hrabrošću građana, štrajkovima i pobunama, i naravno padom Vlade kriminalnog režima koji je, reklo bi se, više nego ikad sateran u ćošak.

Ipak, u tom ćošku u koji je režim sateran, i pored bukteće građanske pobune, kriminalni poslovi teku zastrašujuće lagodno. Kontinuitet razaranja, pljačke, trovanja, ostaje neprekinut i neometen. Najavljuju se nove nesreće, po istovetnim principima koji su doveli do prethodnih.

Nesumnjivo, zamajac kriminala je ogroman. Tamo gde je mašinerija krvavog i kradenog novca uhvatila zalet, sila zločina nadire kao lavina i malo ko se, čak i sada, usuđuje da na tom putu stoji.

Ne suprotstavlja se opozicija, ne suprotstavljaju se predstavnici profesija kojih se to najdirektnije tiče. Ne suprotstavlja se akademska zajednica, pa ni studenti kao trenutno najveća politička snaga u društvu.

Jedan režimski plen na koji u ovom trenutku ne samo da jedva iko obraća pažnju, već sa njega sasvim očigledno i svesno skreće pogled, jeste i naš Stari savski most, a uz njega i područje potpuno uništenog Spomen-parka Starog sajmišta, gde se sada nalazi gradilište nepoznate namene.

Nema više ministarstva koje bi za taj podmukli posao bilo nadležno. Nadležnom ministru sudi se za ubistvo. Tzv. gradonačelnik je, izgleda, pobegao iz zemlje. U policiji je rasulo. Časni policajci potpisuju peticije za podršku studentima i građanima, a pripadnicima javnog reda i mira koji su stajali s nama dok su nas napadali huligani određene su disciplinske mere.

Niko ne zna šta je s famoznim kreditom od 80 miliona evra za rušenje Starog i gradnju nekog novog mosta, izmišljenog, i čak i idejno nepostojećeg. Ne govori se više ni o tunelu kojim je, praktično, gradnja novog mosta bila u potpunosti uslovljena, iako su građani Srbije nedavno zaduženi još jednim kreditom od preko sto miliona evra za radove kojima nema ni traga. O kineskoj kompaniji već dugo niko nije čuo ni reč.

Istovremeno, tačnije u nekim uistinu neznatnim vremenskim razmacima, firma za uništavanje Beograda, Milenijum tim, neometeno je srušila Hotel „Jugoslavija“, divljački razorila zgradu „Pošte“, na očigled cele javnosti prekopala Spomen-park

Staro sajmište i sa njime dokumentovane masovne grobnice žrtava Holokausta.

Terenska odbrana Starog savskog mosta, koja je zapravo samo nastavak višegodišnje institucionalne, medijske, političke, aktivističke borbe, a koja je u osnovi borba protiv tajnih ugovora, korupcije, političke samovolje, zvanično je otpočela 31. oktobra uveče, sticajem okolnosti samo nekoliko sati pre pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.
Petnaest mrtvih tog strašnog narednog dana bili su najgora moguća potvrda od kakve je enormne važnosti svim se snagama suprotstaviti svakom koruptivnom projektu, svakom obmanjivanju javnosti, svakoj očevidnoj opasnosti koju ovaj bahati i kriminalni režim za sobom ostavlja.

Zato, u trenutku kada je sve to nesporno jasno i kada sve ovo što pišem čitaocu nesumnjivo izgleda kao nešto već hiljadu puta ponovljeno, deluje gotovo nestvarno ćutanje akademske zajednice povodom neprekinutog i konstantnog napada režima na Stari savski most i potpuno izostajanje podrške građanima koji ga danonoćno brane.

Pobunjeni fakulteti ćute, a ta je tišina posebno zaprepašćujuća u slučaju onih fakulteta koji su rušenju našeg mosta dali svoju ekspertsku podršku. Projekti, izveštaji, tehnički uslovi koje potpisuju Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu i beogradski Građevinski fakultet stoje rame uz rame sa režimskim tajnim ugovorima, sa nepostojećim projektom novog mosta i tunela, sa nepostojećim studijama uticaja, sa nezakonitim postupcima rušenja od strane firmi bez licenci i znanja, bez zakonom uređenih procedura rušenja, sa enormnim kreditima podignutim zarad ostvarenja jednog kriminalnog poduhvata. Stoje rame uz rame sa interventnom policijom koja na mostu već dva i po meseca troši milione evra javnog novca obezbeđujući sprovođenje državnog kriminala.

Na tim dokumentima nalaze se imena i prezimena pojedinaca, nosilaca akademskih titula, nalaze se pečati institucija, potpisano i overeno učešće u jednom ogromnom koruptivnom poslu koji se po dinamici, smislu i svrsi, ni na koji način ne razlikuje od projekta rekonstrukcije Železničke stanice u Novom Sadu, a koji je okončan nestankom petnaest ljudskih života.
Neshvatljivo je da u jeku studentskih pobuna, ovo dokumentovano saučesništvo u državnom kriminalu i dalje prolazi ispod radara, ne samo javnosti već i cele akademske zajednice. Da ne govorimo o drugim aspektima, kulturnim, istorijskim, saobraćajnim, pravnim.

Šta je sa saobraćajnim fakultetom, sad kada se događa ovakvo očigledno iživljavanje nad građanima, kada se javnosti nude izmišljeni mostovi, izmišljeni tuneli, kada za izmišljanje tunela i mostova režim uzima stotine miliona kredita i zarad svog privatnog kriminalnog profita tera celu Srbiju u dužničko ropstvo? Šta je sa istorijom ovog grada, šta je sa zaštitom kulturnih dobara, brine li akademska zajednica o kulturi sećanja, brine li zbog sistematske proizvodnje zaborava dok gleda kako se bagerima odnose slojevi prošlosti sa kojima se ovo društvo nikada nije čestito suočilo? Otvaramo li još jednom, kao društvo, u beslovesnoj sprezi sa organizovanim kriminalom, nove ambise sramote, nove dokaze o tome kako smo svi zajedno ubijali ovaj grad, dokaze koje ćemo decenijama gurati pod tepih i izmišljati da je neko drugi za to bio kriv?

Napad na Stari savski most, koji ne posustaje, koji se, naprotiv, intenzivira, takav je spoj pogrešnih i štetnih postupanja da gotovo da nema aspekta o kojem bi akademska zajednica smela ili imala pravo, da ćuti. A ako je do pre mesec ili dva ćutanje moglo da se pravda pritiscima i ucenama, ako je donedavno manjinski glas razuma bio ugrožen i potisnut, sada kad univerzitetske pobune bukte u celoj Srbiji, a Stari savski most se, na neobezbeđenom, nezakonitom gradilištu, deo po deo čerupa i rasparčava, za ćutanje nema apsolutno nikakvog opravdanja.

Kao građanin Beograda, kao učesnik odbrane mosta, pozivam, zahtevam, molim, u ime svoje i u ime grupe ljudi koja već tri meseca danonoćno dežura, blokira, brani, alarmira, izveštava, koja je podnela desetine dopisa, molbi, pritužbi, žalbi, prijava, koja je u ime svojih sugrađana fizički stala u odbranu jednog simbola Beograda, da se smesta obustavi praksa ćutanja.
Pozivam profesore, dekane, rektore, studente, da se odrede prema državnom kriminalu koji se nad gradom i građanima, nad identitetom i nasleđem, nad jednim herojskim beogradskim mostom, već mesecima, uz akademski blagoslov, događa pred našim očima.

Autor je književnik i vizuelni umetnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.