Zašto ponovo čitati Kafkin „Proces“?

Samo mu je rečeno da iako uhapšen, može nastaviti sa dotadašnjim životom, osim što se mora nedeljom javljati na suđenja. Za početak mu je oduzeta sloboda za vikend, a ostalim danima, ispostaviće se, nije je ni imao jer je sve oko njega sud i svi oko njega rade za sud.

Odlazak na prvo suđenje mu otvara oči da je sve namešteno, tako da njegova pobuna prilikom prvog suđenja nestaje u daljem toku radnje. Na nagovor ujaka, koji čini se zna o kakvom je procesu reč, K. uzima advokata. Iako „slobodan“, glavni junak sve više upada u mreže suda i sudskih uposlenika, sve više saznaje o sistemu, ali kao da ne shvata svoje mesto u svemu tome. Videvši da je sve laž, otkazuje advokatu, koji gotovo ništa nije uradio na njegovom slučaju, nakon čega biva ubijen od strane dvojice, očigledno sudskih izvršitelja.

Ipak, da bi se delo razumelo na pravi način, treba se zapitati zašto je Jozef K. uhapšen! Toga, naravno eksplicitno nema u knjizi, ali se može zaključiti na osnovu činjenica da je K. uhapšen jer je u jednom totalitarnom sistemu bio isuviše slobodan, ni na koji način vezen za sudsku vlast.

On ima trideset godina, nema porodicu, radi u banci dosta samostalno, odlazi jednom sedmično kod neke devojke, izlazi sa društvom u kafanu, nema bliske prijatelje, živi privatno, sa sustanarima, u jednoj kući u kojoj je privatnost dosta neodređena i ne zna da sve pripada sudu: i kuća u kojoj živi, gde će se odigrati prvo saslušanje i banka u kojoj radi, u kojoj će batinaš tući ljude koji su ga uhapsili rušeći njihov san da i oni budu unapređeni (!) u batinaše, kao što za sud rade i gotovo svi ljudi oko njega.

On to ne zna, ili ne razume i zato mora biti uhapšen i stavljen pod kontrolu suda! Uzimanje advokata, odlazak na prvo suđenje u sudnicu u koju se ulazi iz vešernice u jednoj, na prvi pogled, običnoj zgradi, suđenje u kome je sve namešteno a na kome se on jedini put glasno suprotstavlja, predstavljaju početak njegovog upoznavanja sa sistemom oko sebe. I nije tačna tvrdnja da je Jozef K. nedelatni lik.

Pravo pitanje je: a šta je mogao da uradi u takvom sistemu? Nakon pobune na prvom saslušanju, deluje da u njemu nema više pobune, međutim on radi ono što može: odlazi kod slikara koji, kao i njegov otac, radi za sud (što znači da je posao umetnika, paradoksalno, nasledan, jer se tako obezbeđuju podobni umetnici).

Od njega saznaje za tri načina završetka procesa: potpuno oslobođenje (koje postoji kao mogućnost, ali se u praksi ne dešava), prividno oslobađanje (tj. stavljanje predmeta u fioku gde boravi sve dok neko ne odluči da ga ponovo aktivira) i odugovlačenje (besomučno i iscrpljujuće bavljenje sudom i njegovim službenicima).

K. od slikara kupuje i tri slike koje su gotovo iste – zaključak, u totalitarnom sistemu nema umetnosti! Odlazak u crkvu tamničkom kapelanu i saznanje da je i crkva deo sistema, kao i priča koju mu ovaj priča o čoveku koji je čekao pred vratima zakona koji je bio samo za njega, ali u njega ne ulazi, dovode K-a do zaključka da je svet baziran na laži.

Zgrožen svime, otkazuje advokatu, jedinoj svojoj sponi sa sistemom i nakon tog raskida on mora biti ubijen uoči svog trideset prvog rođendana. Jednostavno, nije se uklopio u sistem!

I čemu nas uči „Proces“? Najpre tome da shvatimo da živimo u totalitarnom sistemu (ako živimo) i drugo, da ga prepoznamo još u samom začetku.

Zato nije zgoreg (ponovo) pročitati ovaj roman.

Autor je profesor književnosti iz Kraljeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.