Žene pre naprednjaka

Istorija počinje od njih pa se gromoglasno, od strane režimskih medija, prati svaki sastanak nekih vladinih tela za rodnu ravnopravnost, a rezultati su skoro nikakvi.

Žene treba da im budu zahvalne što nikada, navodno, nisu bile u boljem položaju nego sada.

Kao da se on meri brojem ministarki u aktuelnoj vladi, od kojih većina nema nikakvog iskustva u oblastima kojima rukovode, a druge su nagrađene za uslugu režimu kada su izašle na nepoštene i nelegitimne izbore.

Da se razumemo, za svaku pohvalu i podršku je što veće učešće žena u društvenom, političkom i ekonomskom životu, pod uslovom da svaka pripadnica našeg društva ima od toga koristi, i ona zlostavljana i ona egzistencijalno ugrožena i ona koja trpi uznemiravanje.

Da se vratimo istoriji: tvrdnje da je borba za poboljšanje položaja žena započeta 2012. godine upravo je suprotna istini.

Ona je započeta u Vojvodini još 2000. godine i tokom narednih 16 godina postignuti su izuzetni rezultati koji su redovno pohvaljivani u izveštajima Evropske komisije, a pokrajinske institucije su bile dobitnice priznanja EU u oblasti ženskog preduzetništva i Komiteta za žene UN za borbu protiiv rodno zasnovanog nasilja.

Dolaskom SNS na vlast u Pokrajini naglo su zamrle aktivnosti u oblasti ravnopravnosti polova, a ona je svedena na marginu.

Istini za volju, korektnosti radi, u mnogim drugim resorima nastavljeni su projekti prethodne Pokrajinske vlade, što je najbolji dokaz njihovog kvaliteta.

Da ove moje reči ne bi ostale mrtvo slovo na papiru, nabrojaću neke činjenice koje će potvrditi iznesene tvrdnje:

Odmah pri formiranju saziva tadašnjeg Izvršnog veća APV nakon izbora 2000. godine imenovana je članica IV zadužena za pitanje položaja žena u Vojvodini, nažalost, pokojna Jelica Rajačić Čapaković. Već 2002. godine pri tadašnjem Pokrajinskom sekretarijatu za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova oformljen je sektor za ravnopravnost polova i to je bio prvi mehanizam za rodnu ravnopravnost u Srbiji u okviru državne uprave 2004. g.

Skupština APV usvaja Odluku o ravnopravnosti polova, pet godina pre usvajanja prvog zakona u Republici Srbiji, a 2008. usvojena je Strategija za zaštitu žena od nasilja u porodici i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja u APV, to je bio prvi strateški dokument u Republici koji se sistematski bavio prevencijom, zaštitom i postupanjem institucija i svih društvenih faktora u slučajevima nasilja nad ženama, kao i stalnom kampanjom za podizanje nivoa svesti javnosti o neprihvatljivosti ovog društvenog fenomena.

Radilo se pionirski na modelima koji će tek nekoliko godina kasnije postati obavezujuće i na nacionalnom nivou, obuci profesionalaca, umrežavanju i saradnji svih institucija koje se bave nasiljem u porodici.

Otvoren je SOS telefon, vođena evidencija nasilja u porodici, sprovedeno istraživanje o oblicima i rasprostranjenosti nasilja i istraživanje o sudskoj praksi u ovoj oblasti nasilja.

Strategija je sprovođena pet godina u svih 45 opština i gradova u APV, a u svakom okrugu u Pokrajini je otvorena sigurna kuća za žrtve nasilja.

A 2014. usvojen je Program za zaštitu žena od nasilja u porodici i partnerskim odnosima i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja u APV za period 2015-2020, zasnovan na idejama, vrednostima i merama Istanbulske konvencije koju je Srbija ratifikovala 2013. godine.

Paralelni programi i mere tadašnjeg Sekretarijata kojima se podržavao sistem jačanja borbe protiv nasilja u porodici su se odnosili na ekonomsko osnaživanje žena koje su trpele nasilje, zapošljavanje kod poslodavca.

Prvi put 2014/15. započeti su projekti koji se odnose na osnivanje i umrežavanje ženskih nevladinih organizacija kroz programe finansiranja projekata obuka o rodnoj ravnopravnosti, nasilju nad ženama, informatička obuka, finansiranje brojnih kampanja protiv nasilja, edukativnu i finansijsku podrška ženama na selu, Romkinjama, ženama sa invaliditetom kao posebno ranjivim grupama kada je nasilje u pitanju i podršku ženskom preduzetništvu.

Programi i mere su bili u potpunosti transparentni, a saradnja sa institucijama bila veoma snažna.

Toliko o istoriji.

Neka neko objasni sadašnjost.

Autor je bivši potpredsednik Pokrajinske vlade i pokrajinski sekretar za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova