Ženski jezik i turska sablja

Pa ukoliko je Srbiji možda i potrebna kombinacija italijanskog scenarija u politici i švedskog scenarija u svakodnevici, od njihove realizacije još dugo vremena neće biti ništa. Prvo i osnovno, ovde odavno stoluje logika partijskih i ličnih interesa. U takvoj situaciji, spolja gledano, vlada deluje kao okamenjena forma unutar koje se povremeno odvijaju rokade, rotacije i ostale kombinacije. A one, poput zahvata u rekonstruktivnoj hirurgiji, jedino vode ulepšavanju forme, ali ne i sadržine. Pa tako stvari u suštini ostaju iste iako su naizgled drastično izmenjene. Takva iluzija, međutim, i pored toga što su neka ministarstva trenutno rekonstruktivno prilepljena jedna uz druga, a neki ministri da prostite izvisili, ne ukazuje na bilo kakav kvalitativno-futuristički pomak u radu izvršne vlasti. S druge strane, ministri bez trenutnog angažmana verovatno će prema ustaljenoj dinamici naći uhlebljenje u nekoj ambasadi, konzularnom predstavništvu ili nekom domaćem upravnom odboru. Naime, ovde se još dugo neće desiti da ministar, poput onog perspektivnog nemačkog ministra-barona, podnese ostavku samo zbog toga što u doktoratu nije naveo citirani izvor u fusnoti. Uostalom, Velja je svojevremeno pravio televizijski šou od odbrane vlastitog magistarskog rada dok su u komisiji sedeli istaknuti članovi njegove partije.

Pre neku noć, baš u vreme najžešće partijske otimačine oko ministarskih (rekonstruisanih) fotelja, Dnevnik 2 RTS-a nam je, po sistemu paralelne montaže, servirao priču o tome kako se u Bugarskoj živi gore nego u Srbiji. Objektiv kamere je „hvatao“ iznurene kupce u nekom bugarskom „Maksiju“ kako se žale na visoke cene, niske plate i loš životni standard. Pa ukoliko je prilog kod većine izazvao osećaj olakšanja: eto, nismo najgori na svetu, poenta je postignuta. Ali kako od goreg ima gore tako i od goreg postoji bolje. Šta bi se dogodilo da je umesto priloga iz Bugarske emitovan petominutni prilog o životnim prilikama u Malmeu? Katarza bi izostala dok bi se nezadovoljstvo prosečnog građanina životnim prilikama u Srbiji verovatno udvostručilo. Tada bi i rekonstruktivna kombinatorika između partija i vlade isplivala na prvo mesto gledanosti, daleko ispred reprize „Ranjenog orla“. A to verovatno ne bi išlo naruku vladi unutar koje su se baš u vreme prikazivanja pomenutog priloga vršila intenzivna natezanja oko toga ko će na kraju prihvatiti resor za ljudska i manjinska prava. Na stranu to što je ispalo kako ovu oblast, inače veoma značajnu za svako civilizovano društvo, naši ministri tretiraju kao vruć krompir.

I u vreme Klare Cetkin, ima tome sto godina, ljudska prava su tretirana kao vruć krompir. U tom smislu su Prvi maj i Osmi mart u Srbiji zadržali simboličku moć borbe za radnička i ženska prava. Bez obzira na to što se praznik rada još uvek tretira kao nusproizvod marksizma, a Dan žena više kao produkt socijalizma negoli feminizma. Opstanak ovih praznika do danas govori o tome da su oni zapravo prevazišli pojednostavljeni ideološki šematizam. Praznik rada je odavno poistovećen s prvomajskim urankom, odlaskom u prirodu, bacanjem frizbija i roštiljanjem ćevapa. Kao što je Dan žena poistovećen s darivanjem cveća pripadnicama lepšeg pola odnosno s dečijim crtežima namenjenim mamama i učiteljicama. U tom smislu, pravo pitanje nije vezano za održivost simboličkog statusa Osmog marta u poslednjih sto godina na ovom prostoru. Pravo pitanje je da li su se odnosi prema ženama u patrijarhalnom društvu Srbije popravili. Čini se da jesu iako, sudeći prema sigurnim kućama i mobingu (zlostavljanje na radnom mestu), ne izgleda tako. Istinu govoreći, na ovim prostorima je porodičnog nasilja i ranije bilo, samo se o njemu manje zborilo. Drugim rečima, ponižavajući tretman žena dugo je kod nas doživljavan kao sastavni deo patrijarhata. Sakupljači narodnih poslovica (od Vuka pa nadalje) beležili su brojne primere negativnog odnosa prema ženama. Na primer „U žene je duga kosa a kratka pamet“ (Vuk Karadžić) ili „Ko ženu ne bije taj čovek nije“ (Milisav Mijušković) odavno predstavljaju patrijarhalni mejnstrim. Bilo je, doduše, i onih pozitivnih poput „Kuća ne stoji na zemlji već na ženi“ što dosta govori o ovdašnjem ambivalentnom odnosu spram ženskog pitanja. Vremena su se na sreću promenila nabolje, bar što se ravnopravnosti polova tiče. Mada će feministkinje danas reći kako žene koje žele da budu jednake s muškarcima nisu dovoljno ambiciozne. A muškarci da su žene loši vozači što je progresivni skok u odnosu na ono Vukovo „gori je ženski jezik no turska sablja“. Sve u svemu srećan vam, drage dame, Osmi mart.